Sveća živom sinu

KOD Bele Crkve ima jedno selo. Zove se - Koran. U njemu je rođen Milija Ćatić. U ratu je bio kaplar. Iz njega se vratio sa četrdeset rana i „Karađorđevom zvezdom“ na grudima.
Čujmo njegovu potresnu priču o povratku ratnika iz „velike vojne“, kako je srpski zemlodelci u svojim uspomenama nazivaju:
„Stigao sam u rodni kraj pred sam uskrs, devetnaeste. Služba nije dala da dođem ranije. Baš je kod Bele Crkve bio prvi posleratni vašar, skroman i u sirotluku. Tu me je zateklo jutro. Teško se išlo, ali se neprekidno, i danju i noću, prečicama, išlo samo što pre da se stigne. Među seljanima, na vašaru, bio je i moj brat Dimitrije. Jedva sam ga prepoznao. Koračao je sa invalidskim štakama ispod pazuha. Granata mu, kazao je, odsekla nogu do kolena tamo u jednoj od mnogih borbi na obali Drine. Nas dva brata smo se zagrlila, poljubila i - preglasno zaplakala.
Onda smo se malo primirili. Kroz suze mi je rekao brat Dimitrije: - Naša braća Grujica i Zdravko su poginula, a evo, ja sam se, iz rata, vratio bez noge. Gde su im grobovi? Ne zna se. Možda na Kajmakčalanu ili Kožufu...
I dok sam sa bratom Dimitrijem na vašaru prepričavao strašne događaje o tek minulom ratu - ko je preživeo a ko nije - neki dečaci su nas prepoznali i otrčali našoj kući, u Koran, i javili mojoj ostareloj majci da joj se, pored Dimitrija bez noge, iz rata vratio, živ, i sin Milija. Zbunjena i zabrađena u crnu maramu žaleći dva svoja najstarija sina, starica je brzo naputila kuću i potrčala mi u susret krivudavim seoskim sokacima. Sreli smo se pred samim ulazom u zaseok.

Evo tvog groba

KADA me moja majka iz daleka ugledala, od silnog uzbuđenja pala je u nesvest. Dok sam ja krvario na frontovima, do nje, u selo, stigla je šesnaeste vest da sam poginuo. Nesrećna moja majka i podušje mi je davala, i na praznom grobu, vazda voštanice palila. Ja sam bio njen najmlađi sin i mene je najviše mazila i pazila.
... Kada smo prošli pored groblja, brat Dimitrije je zastao, poveo me alejom i kazao: - Brate Milija, ovo je tvoj grob...“ - Još sveća grobnica. U zemlju pobodena drvena krstača; nečija ruka upisala: „Milija Ćatić, kaplar, ovde počiva. Nek mu je laka zemljica, rabu božjem. Amen.“
... Kada se moja majka povratila iz nesvestice, nije verovala da sam to ja, Milija, živ došao iz vojne. Da li sanja ili joj se samo priviđa? Dugo me pipala i ljubila kako to samo majke mogu i umeju.
Onda smo zajedno oplakali naše mile i drage koji se nikada iz velikog stradanja nisu vratili. Znao sam da su ostali tamo, na kajmakčalanskom visu, na samoj kapiji drage nam otadžbine. Nju su branili i voleli...
... A naša kuća - teška sirotinja. Rat je sve rastočio i razorio. Otac je umro, dva brata poginula, a Dimitrije na štakama, težak invalid bez noge. Ja sam na telu imao bezbroj rana i na grudima tri odličja: „Karađorđevu zvezdu“, „Ruski krst sv. Đorđa“ i „Obilićevu zlatnu medalju za hrabrost“... Pred kućom, u avliji, našao sam samo jednu junicu i dve kokoške. Ambari su bili prazni, njive zapuštene i neuzorane. Tako je izgledao moj povrat u Koran posle proboja Solunskog fronta.
Ranko Stojanović, podnarednik, ratovao je u Trećoj četi Devetnaestog pešadijskog puka. Mnogo smrtnih iskušenja; zamršen i težak ratnički put. Ranko je u vojnu otišao čim je dobio poziv, u leto 1914. Krenuo je, uz kuknjavu žena, iz rodnog sela Bogdanja kod Trstenika i tačno na vreme se javio na ratno odredište, a iz rata se vratio na Tucindan 1918. Posle proboja Solunskog fronta, iz Debra je svedok ove potresne ispovesti, Ranko, krenuo još sa dva druga, zemljaka iz kruševačkog kraja.
„To je bio najbrži i najuporniji usiljeni marš koji smo izdržali“ - sećao se Ranko. - Gonilo nas nešto snažno i neizmerno što se ne može iskazati i opisati da što pre dođemo kućama i najdražim svojim familijama. Podne je bilo minulo kada smo izašli na Belučko Brdo. Bilo je hladno. Retke i krupne pahuljice lepršale su iz neba i zadržavale se na našim dugačkim francuskim šinjelima. Odozgo, sa brda, pred nama je pukao širok vidik na Trstenik i dolinu Zapadne Morave...
... Na Belučkom Brdu smo zastali kao pred kakvom za nas najsvetijom bogomoljom. U isti mah smo sa glava poskidali vojničke šlemove, prekrstili se i bacili na zemlju i počeli da je celivamo i suzama natapamo... Bila je ovo naša, dobro znana, rodna zemlja. Tada sam, uzbuđen, kazao svojim drugovima: - Hvala Bogu, vratili smo se živi iz onog strašnog pakla. Eno ga Trstenik, a ono tamo je moje selo Bogdanje...
Sa Velučkog Brda, kao da smo krilati, sjurili smo se u selo Veluče. Seljaci su nas prepoznali, zaustavljali, častili jelom i pićem i zapitkivali o ovom ili onom, a nama se tako žurilo da što pre stignemo svojim najmilijim...

Srećo jedina

IZA Veluče sam se rastao sa svoja dva druga. Svak je krenuo prečicom domu svome. Ja sam udario preko njiva i livada, pored gajeva. Stigao sam do Lopeša. Uz put sretnem seljaka: upregao u tarnice dve mršave kravice pa iz šume vuče drva. Odmah me prepoznao. - Da li si ti to, Ranko? - Kazao sam: - ja sam, vraćam se sa Solunskog fronta. A koji si ti? - Seljak je odgovorio: - Ja sam Vita Kokin. Ajde, sedi u tarnice da te povezem do Trstenika...
„Bože, sada neka bude volja tvoja...“
„Ni u Trsteniku se nisam dugo zadržao“, svedočio je Ranko Stojanović o svom povratku kući. „Vuklo me nešto neodoljivo da što pre stignem u Bogdanje. Uz put sam, samo da ga pozdravim, svratio do svoga prijatelja Momira. Kuća mu prva na ulazu u selo...
... Prva je pred mene istrčala moja stara majka. Trčala je kao krilata meni u susret raširenih ruku. U suzama, povikao sam: - Majko moja mila, poznaješ li me? - A starica, zabrađena u šamiju, nije umela, od velikog uzbuđenja, da govori. Od radosti jezik joj se zavezao i noge odsekle. Jednostavno je, u jednom trenu, sela na sred kaldrme. Tek je posle uspela, jednako se gušeći u suzama radosnicama, da progovori:
- Sine moj, srećo moja jedina...
Prišao sam joj, takođe, veoma uzbuđen i u suzama, uzeo za mršavu ruku i nežno kazao: - Dig se, majko moja. - I podignem je sa kaldrme.
... A baš je u tom trenutku naišao i stric Đoka, pa se za tren oko mene iskupi celo selo. Moja žena, sa detetom u naručju, sačekala me pred kućom. Ja sam u rat otišao tačno šesnaest dana posle venčanja. I svoje rođeno dete nisam video u četiri godine krvave vojne. Poljubio sam ženu i dete, a zatim sam, ulazeći u dom svoj, zastao i pobožno se prekrstio i prošaputao: - Bože, sada neka bude volja Tvoja... Ne želim da umrem. Imam za koga i rašta i dalje da živim...
Već sledećeg dana povratnik iz rata, podnarednik Ranko, zasukao je rukave i počeo iz pepela da diže i obnavlja dom i ugađa plodnoj pomoravskoj zemlji koja je toliko čekala na vredne ruke da hrani i nahrani mnoga gladna usta.
(Nastaviće se)