Vaskrsao iz mrtvih

I OBREN Đorđević je bio podnarednik. Borio se u redovima Drugog pešadijskog puka. Iz “velike vojne” kući se vratio sa sedamnaest teških rana koje je preboleo i “Karađorđevom zvezdom” na grudima.
U rodno selo Parunovac (Kruševac) Obren se vratio vrlo kasno, posle proboja Solunskog fronta, ali ne zato što nije želeo nego zato što su ga sprečavale otadžbinske obaveze. On je 1928. godine svedočio:
“Na Solunskom frontu sam učestvovao gotovo u svim borbama, a kada smo, jednom, pred opšti juriš, upali u bugarske rovove kod Sokolca, Bugari me raniše bombom. Iz tih rovova izneo sam trinaest rana i život mi je visio o koncu. Tu zamalo da zauvek ostavim svoje kosti. Sećam se da nam je komandovao Milutin Pešić i to beše na kamenjaru kod Veternika. Naš puk tu, bogami, dobro poteže...
...Demobilizacija me zatekla u Temišvaru, u štabu divizije. Granice se u Banatu krojile, bilo natezanja. Tek sam posle krenuo u svoje selo. Dobio sam odsustvo. Uniformu još ne skidam, jer sam odlučio da postanem profesionalni vojnik.
I, najzad, dođem u Parunovac, ali, gle čuda! - majka me ne može prepoznati. Gleda me s nevericom i sve beži od mene. Ne mogu, veli, da verujem da je to moj Obren. Imao sam veliku bradu, veću nego pokojni Nikola Pašić. Godinama se nisam ni šišao, ni brijao. Nije mi ni na um padalo.
Moja majka ne veruje da sam to ja, pa me pita: - A, junače, bogati, da li poznaješ moga Obrena? Da li je preživeo ovo zlo od rata? - A ja kažem: - Ama, majko moja, pa ja sam tvoj Obren. - A ona odgovara: - A, jok, sinko, poznajem ja dobro svoje dete...
I nikako da je ubedim da sam ja sin Obren.
Ali, gle nove nevolje: nije me prepoznala ni moja žena. Nije to Obren, šapuće i vrti glavom, sklanjajući se u šljiviku.
Kada sam ušao u svoj rodni dom, zatičem oca: sedi pored vatre i ugarkom pali lulu duvana. I on se, takođe, dugo kolebao: ko sam? Da li sam sin Obren?
Tek kada sam oca poljubio u ruku i progovorio, od radosti je skočio iz stolice i bacio mi se u zagrljaj. On, siromah, pričao mi je kasnije, mislio da sam kakav Nemac, sa šlemom na glavi, koji se, iako je rat završen, krije po planinama i ne predaje se.
...Nisu me prepoznale ni sestre. Morao sam odmah da se obrijem, kosu skratim i uljudim... Tako je bilo sa mojim povratkom. I to su mi u životu bili najuzbudljiviji trenuci radosti i bola...”

Strah od istine

ČIM je prva mobilizacija sprovedena u Srbiji, u leto 1914. godine, Lazar Čonkić je prvi stigao na odredište iz rodnog Kovačevca. Bio je artiljerac. Od tada, o Lazaru se godinama ništa nije znalo. U Kovačevcima se dugo kazivalo kako je poginuo na Kosmaju, a neki su, opet, šesnaeste, tvrdili kako se udavio u Dunavu.
A onda se Lazar Čonkić, kao da vaskrsava iz mrtvih, kada je već od ukućana bio ožaljen i oplakan, vratio u rodne Kovačevce. On je kazivao:
“Stigao sam jedne kišne noći tačno četiri godine i tri meseca posle odlaska u rat. Više i ne znam gde sve nisam vojevao i to je duga i zamršena priča. Drumovi su bili mračni i kaljavi, a moji Kovačevci sasvim pusti, u zgarištu, zatrveni. Idem, idem, oprezno, ali niotkuda glasa. Nigde žive duše. Čak i pse rat istrebio i zatro. Nema ni njihova laveža iza srušenih taraba...
...U iscepanom šinjelu koji sam proneo kroz sve bitke Solunskog fronta, pokisao i zamoren, lagano sam se kretao kroz selo, u kome sam se rodio, odrastao i zametnuo svoje kućno ognjište. Poznavao sam svaku kapiju, svako drvo i tarabu, ali nikada, u ratu, nisam osetio takav strah i takvu zebnju kao ove mrkle jesenje noći vraćajući se sa fronta. Plašio sam se da me neko ne ubije misleći da sam kakav Švaba sa kacigom na glavi koji se krije po Srbiji iako je rat okončan.
I sve vreme mi je u mislima bilo pitanje: Šta je sa mojima?
Da li su mi živa deca? Da li se moj kućni krov održao u ovoj ratnoj nesreći i izgibeniju? Švapske horde su harale i pljačkale svuda gde su prolazile.
Dolazeći kući iz rata, posle proboja Solunskog fronta, ja sam se najviše plašio - crne istine. A ona je: da mi je sve pobijeno i zauvek zatrto!
Idući, u sebi sam šaputao u pomrčini: - Eno, ono je kuća, a iza nje Stanojeva livada. Ali, ne, neću još svome domu, mislio sam... Prvo ću svratiti kod rođaka Radisava Boškovića, da izdalje čujem šta se sve u selu događalo za ove četiri godine...
...I zakoračio sam prema Radosavljevom prozoru i zakucao u staklo. Iznutra se začuo glas: - Ko je? - Ja sam kazao: brate Radisave, otvori. Naši smo...

Čije je ovo dete

RADISAV se sasvim iznenadio kada je u pomrčini ugledao svoga rođaka Lazara Čonkića.
“Pokušao sam, već u prvom trenutku, da iz njegovih očiju pročitam pravu istinu o mojima”, nastavlja svoju priču redov Dunavske divizije. “Kazao sam: - Brzo, Radisave, govori šta ima novo u selu. Da li je sve živo i zdravo u mome domu? - A on je rekao: Jeste, sva je nekako, uz mnogo patnje, preživelo švapsku okupaciju i logore, ali nije zdravo. Rat nas je strašno osiromašio, nemamo, tako reći, nigde ništa...”
Ja sam tada odgovorio: “Važno je da se ostalo živo, a živa glava će opet sve steći i postići”.
Već me neko video i prepoznao, i brzo, prečicom, preko šljivika, otrčao i javio mojima da se iz velike vojne vraćam živ i zdrav. Uskoro vidim: sva u crnini, oblivena suzama, u susret mi trči stara majka i pita: - Je li, sine Lazare, što se nikada kući nisi javio iz vojne. Mnogo puta smo čuli da više nisi među živima, pa smo te ožalili i oplakali i suzama te zalili...
A ja joj na to odgovorim: “E, majko, moja, kako da vam se javim? Da sam na ramenu imao trista a ne jednu glavu, mislio sam da iz onih paklenih muka od 1914. pa do 1918. do proboja Solunskog fronta i kraja rata nijednu neću moći da iznesem živu. Pa što uzalud da vas varam da sam živ kada nikada nisam znao da li ću se vratiti ili ostati tamo odakle nema povratka...”
U tom trenutku jedan dečak uđe u sobu i pristupi mi da mi celiva ruku, a ja upitam: čije je ovo dete? - A žena kaže: - Bog s tobom, Lazare! To je tvoj sin Voja! - onda sam rekao: - E, neka si mi, sine, živ i zdrav. Dođi da se sada, na kraju vojne, upoznamo: ja sam tvoj otac Lazar...
... I više od velikog uzbuđenja nisam mogao da izdržim: u mojim očima zablistaše suze i poče nešto neizrecivo bolno da mi se steže u grudima. Hteo sam da se izjecam i isplačem od nekog prigušenog osećanja koji nisam mogao da objasnim...
... Odavno više nisam umeo da se radujem. Jednako su mi pred očima bile one slike sa čuka Kajmakčalana u kojima su ljudi padali kao klasje žita kada se kosi... Sada sam netremice, u čudu, gledao svoga sinčića Voju koga nisam mogao, posle četiri godine rata i patnje, da prepoznam. Uhvatio sam ga za ručicu, stegao, a zatim poveo naokolo, po avliji, šljiviku i livadi, govoreći: - Evo, vratio sam se, sine moj Vojo...”
(Nastaviće se)