Četiri strašne oluje

OTAC i sin, Stevan i Savo Pavlović prošli su kroz sve srpske oslobodilačke ratove: turske, pa balkanske, onda veliki, svetski. Kada se završio Drugi balkanski rat 1913. godine, otac je rekao sinu: - E, vala smo, sine Savo, dosta ratovali. Sada je vreme da pogledamo u slobodi i svoju kuću i da se malo u miru odmorimo. Da ambare napunimo...
Ali su nadanja u Pavlovićevoj kući, da je konačno došao dug i trajan mir, bila vrlo kratka. Baš su, u velikoj mobi, žnjeli žito, kada su crkvena zvona objavila sveopštu mobilizaciju u Srbiji koja se diže na oružje slobodu da brani. Iste večeri, seoski pozivar Savi je doneo poziv da se hitno javi na ratno odredište.
I, odmah je, zaprćen telećakom, čuturom, ratnom odećom i oružjem, gotovo trčeći, krenuo Sava Pavlović. I ratovao je iz rova u rob, iz borbe u borbu. I, kako su kasnije svedočili njegovi drugovi: uvek prvi među najhrabrijima!
Iz Pavlovićeve kuće su u veliku vojnu otišla tri brata. Sava se seća: - Ispratile su nas suze baka, majki i žena. Kada smo se malo udaljili od sela, zagrlili smo se i zapevali: „Oj, Moravo, moje selo ravno...“
„I četiri godine su protutnjale kao četiri strašne oluje“, kaže u svome sećanju Sava Pavlović. „Sve vreme rata sam mislio na svoj rodni kraj i likove dragih ukućana, ali mi se ta želja nije ostvarila sve dok nismo probili Solunski front i nezadrživo krenuli na sever. Hteo sam da vidim ostarele roditelje i pod očinskim krovom da, konačno, pronađem trajan mir. U sebi sam uvek nosio i sliku one naše žetve leta gospodnjeg 1914, mobilizacije i našeg ispraćaja. Želja mi je dušu razjedala samo da vidim svoje selo i svoje ukućane. Kada smo front probili, čini mi se da smo krila dobili. U trčanju smo se, takoreći, preticali. Hteo sam što pre da stignem na kućni prag svoga rodnog sela Jelovnika...“

Slutio nesreću

U nastavku svedočenja o povratku srpskog vojnika iz rata, Savo je napisao i ovo:
„I, hvala Bogu, dočekao sam i taj dan. Kada smo stigli do Čačka, sa još svoja dva druga, okrenuli smo prema planini Rudnik, iza koje je moj rodni Jelovnik. Usput sam sreo svoga poznanika Dragoljuba Nikolića. I on se vraćao iz velike vojne... Pešačili smo cele noći. Sunce se još nije ni pomolilo sa istoka kada smo stigli do Gavrilovića kuća. Stari Gavrilović istrča pred nas, pa svojim očima ne veruje da smo to mi, srpski ratnici i junaci, koji se vraćaju i, posle toliko vremena i pretrpljenih muka, donose slobodu. Kod njega smo popili po čašu rakije...
„... Ulazeći u rodni Jelovik, dvaput sam opalio iz karabina. Onda pred nas istrča Bogdana, žena Đorđa Nikolića. Ona se izljubi i izgrli sa nama, posle, bojažljivo, pogleda u mene i oči joj se ovlažiše suzama. Slutio sam neku nesreću. Upitao sam uzbuđeno: - Kako su ukućani u mome domu? - Ona kaže: - Dobro su, ali, nažalost, nisu svi na broju... - Pitam dalje: - Odlazeći u vojnu ostavio sam punu kuću čeljadi. Kaži mi koga sam izgubio? - A Bogdana reče: - Brat Živomir ti je poginuo tamo negde na bugarskim kosama, a Milutina su zarobili i mučili, pa je, kazivalo se ovde pod Rudnikom, na mukama, u švapskom ili mađarskom, ropstvu i umro...
„I sada sam prvi put zaplakao od kada sam otišao od kuće u rat“, sećao se Sava Pavlović. „Pokušao sam od starih roditelja da sakrijem suze. Stegao sam pesnice i lagano ušao u kuću, a ona - sva čađava i nekako smanjena. U kući sam zatekao samo snaju, u crnini, udovicu. Otac i majka, ostareli, bili su na radu, negde u polju, pa se vratili i čeprkali po avliji.“

Usahnule i reči

ULAZEĆI, nazvao sam, po običaju, Boga, ali nisam, posle, umeo nijednu reč da progovorim. Dođe u kuću i druga snaja, takođe u crnini, Darinka, žena pokojnog Milutina, koji je, kao što sam čuo, umro negde u ratnom zarobljeništvu. Ona je htela da mi priđe i da se poljubi, ali nije mogla - suze je obliše - rukama prekri lice i pobeže, ridajući, iza kuće. Dugo sam slušao: skrivena u bunjištu, negde je bolno jecala i taj jecaj me je naročito potresao...
„Kuća u kojoj je pre početka rata bilo toliko radosti i imetka, sad mi je ličila na hladnu i napuštenu ratničku zemunicu.
Majka mi je, takođe jednako plačući, uporno ponavljala: - Živomira i Milutina više nemamo. Za kosti im se ne zna u tuđini. I, kao što vidiš, sasvim smo osiroteli. Ali, Savo, sine, budi nam ti živ i zdrav, pa će svega Bog dati...
„... Te noći sam opet sanjao rat, proboj Solunskog fronta, juriše. I taj me san dugo, nikada, nije napuštao. Pitali su me ukućani, a naročito majka koja je bdela nad mojim snom, zašto tako nemirno spavam, a ja sam ćutao. To nije moglo lako i jednostavno da se objasni.
„... Onda sam zasukao rukave i bacio se na posao. Počeo sam da obnavljam kuću. Kao crv Božji, radio sam od zore do mraka: u zabranu sekao šumu i podizao štalu, podziđivao pragove, tesao nove proštace, orao njivu Medušu, kopao. I znao sam: živeti se mora i rane ratne zaceliti se moraju. Vreme će učiniti svoje...“
(Nastaviće se)