Govorilo samo srce

U selo Preljinu, drugog dana po novoj 1919. godini, na konju je stigao neobičan putnik. Bio je to Radosav Topalović, borac Petog kadrovskog puka Drinske divizije. Ovaj vojnik je prešao sve golgote ove slavne srpske jedinice i na kraju rata, posle proboja Solunskog fronta, dobio čin potporučnika. Domu svome iz rata se vratio tačno posle sedam godina. Prošao je sva stradanja u dva balkanska i velikom svetskom. Vojnička služba i služenje otadžbini nije znala za sentimentalnosti i lične želje.
U svojoj uspomeni na kraj rata i povratak domu svome Radosav je napisao i ovo:
“A želja je bilo neizmerno mnogo. One su me gonile da žurim prema Preljini. Udarim na konju preko Zvornika, Valjeva, pa preko Suvobora i Čačka, meni dobro znanim putevima i stazama. Najzad sam stigao u svoju dragu Preljinu. Jahao sam na konju dva dana i jednu noć. Bez odmora. Samo sam ponekada puštao konja da malo predahne, i negde, uz put, kod kakvog seljaka, pojede šaku sena... Oko sedam ujutru ujahao sam u rodno selo. Jutro je bilo hladno, ali tiho, tihano. Po snegu sam video trag nečijih stopa, a bela prtina vodila je pravo kući Topalovića. Ovaj trag me obradovao, jer je govorio da tamo, u mome domu, ima, na moju sreću, i živih. Čiji li su ovo tragovi?

Tragovi u snegu

Škripalo je pod kopitama konja, sećao se Radosav Topalović. Iz krovova oniskih seljačkih kuća, koji su bili pokriveni debelim naslagama snega, izbijao je pramen plavog dima i gubio se u hladnom pokrovu niskog neba. Lagano sam se orijentisao i snalazio. Vraćam se domu svome posle punih sedam godina ratovanja... Obuzela su me čudna osećanja. Nisam verovao da je ovo stvarnost i da, posle toliko smrtnih iskušenja u kojima mi je glava svaki put bila u torbi, opet, živ, dolazim u svoju dragu Preljinu. Da li je moguće da opet vidim stare zabrane, kuće i kolibe?
Onda sam zaustavio konja i glasno rekao: - Ovde si vojniče Radosave. Ovo je tvoj dom... - I skočio sam sa konja koji je počeo da frkće. Odmah sam zapazio: okolo kuće nema ograde. Sve tarabe i plotovi polomljeni, a lepi, veliki šljivik, ponos nas Topalovića, bio je, do jednog stabla, isečen. Ostali samo panjevi koji su žalosno virili iz snežnog nanosa.
Zatim sam viknuo, a glas mi je, od prevelikog uzbuđenja, podrhtavao: - Ej, domaćini, ima li koga? - Čuše se glasovi iz kuće: - Ima, ima... - I prvo istrča čopor dece. Ova lica su mi bila strana i nepoznata. Samo sam u licu jedne devojčice poznao svoju najstariju ćerku... I gledam ih, u suzama: sve golo, boso, jadno i zapušteno. Deca skakuću, bosonoga i promrzla, oko mene i konja i pitaju se: ko je ovaj nepoznati putnik na konju, u vojničkoj uniformi?
“Joj, Bože, kazao sam preglasno, kako ovo sve sada izgleda, a kada sam, 1912. krenuo u vojnu, kuća je bila u veselju i radosti, puna svega i svačega, a sada - deca gola, bosa, gladna i jadna. Dom sasvim opusteo i zapušten...
... Uhvatio sam hladnu rukicu devojčice Biljane, privukao je sebi, poljubio i upitao: - Ćero moja, poznaješ li me? Ja sam tvoj tata Radosav. - I nisam mogao odoleti: lice mi orosiše suze. I sva deca, u čoporu, zagrcnuše i zaridaše. Plač je zagušio svaku reč. Jer se dobro zna: kada srce govori, usta ćute...

Očeva sreća

Zatim sam se sagao i ušao u kuću. Kraj ognjišta sam zatekao starog oca. Čiča obnevideo i potpuno oslepeo. - Oče, oče - kazao sam, prišao mu, uzeo njegovu staračku ruku i poljubio je. Onda sam čuo, kako, uzbuđeno, kaže: - Joj, da li si ti to, sine Radosave? Da li je moguće da si preživeo tri strašne vojne koje su na Srbiju legle i živ se kući vratio? - Jeste, ja sam, oco, vratio sam se živ posle sedam godina ratovanja...
... Dobro sam zapamtio kad je moj otac izgovorio ove reči:
- E, srećno mi ovo jutro, sine Radosave. Sada više ne žalim umreti... - I starac je hteo još nešto da kaže, kakav je krvavi boj bio na Kožufu i Kajmakčalanu, o čemu su oni već slušali mnoga svedočenja, ali mu usne zadrhtaše i reči se na njima slediše, a iz njegovih slepih očiju kanuše dve krupne suze...
I saznam: Pranjani prepolovljeni i zapusteli. Mnoge kuće i brojna domaćinstva sasvim zatrta. Zatro ih rat i velika izgibenija koja je neprijatelj doneo. Kada sam kretao u tri vojne sve je iza mene ostalo drugačije. Domaćinski koševi i ambari bili puni žita. Domovi puni vesele i zdrave čeljadi... A tako je bilo i u mojoj kući. A sada? Sada sam u našoj avliji našao samo jednu junicu i šest kokošaka bez petla. Ali, i to je slučajno ostalo, jer je neprijatelj odnosio sve našta je naišao.
... A ipak: živeti se moralo. Život se nastavljao. Tri rata sam preživeo. Sada sam počinjao četvrti - onaj koji se zvao: borba za život! Zasadio sam u proleće novi voćnjak. Kupio plug i dva vola. Okupatori su u ratu sve pokupili i od gvožđa oružje lili da nas sa njim tuku. U kući nisu ostavili ni eksera...
(Nastaviće se)