Visoka cena rata

I svedočenje Sime Markovića je potresno i uzbudljivo, a napisano je i izgovoreno iz srca, iskreno:
"U onaj veliki rat sa carem ili ćesarom Franjom Jozefom ja sam iz svoga rodnog sela Blaznave, sa padina planine Rudnik, kao podnarednik, u rat stupio odmah, bez čekanja i oklevanja. Uz onaj bugarski rat bio sam proizveden za podoficira. Bio sam nišandžija Prve poljske baterije brzometnog diviziona Šumadijsske divizije drugog poziva. Nosilac sam "Karađorđeve zvezde", a odličje sam dobio na predlog svih vojnika moje jedinice, jer su ocenili da sam najhrabriji...
... U ratu sam zadobio sedam rana od šrapnela, a četiri na Solunskom frontu, mesecima ležeći u rovu i puneći top granatama. Svaki put sam rane iscelio i stajao uz svoj top. I tako, sve do proboja Solunskog fronta, a moj najsrećniji dan je bio kada smo sa Kajmakčalana potisli Austrijance, Nemce i Bugare i krenuli u nezaustavljivi juriš prema severu, našoj dragoj Srbiji. Kažem da tu nije bilo više sile koja je mogla da zaustavi taj juriš. Borili bi se i golim šakama samo da stignemo u našu ratom izmrcvarenu otadžbinu koju smo u tuđini toliko sanjali i priželjkivali. Nije ni umora, ni odmora. Samo napred i napred, što brže, što pre...
Gotovo sam trčao sve do Čačka. Odatle krenem kući sa još dvojicom drugova, nekim Anđelkom Nedeljkovićem i Milivojem Stefanovićem iz Stragara podno Rudnika. Ja sam nosio austrijski karabin, neka mi se nađe, zlu ne bilo, za svaki slučaj... U Milanovcu nas uhvati noć. Tu večeramo u nekoj meani, napunimo čuturice rakijom, a u torbama smo imali tvrdog hleba i pekmeza još sa Solunskog fronta. Preko planine dođemo u Majdan, a dalje ne znamo puta... Stefanović, vidim, poče da zastaje. Hajde da ga sačekamo. Hladno, kiša, nesreća... Kad eno ga on - jedva ide. Veli nam: - Braćo moja, smrklo mi se nešto pred očima - Šta da radimo? Naložimo vatru pod jednom bukvom. Uzmemo malo rakijice, leba i pekmeza i - Bog te veselio! Odmarali smo se jedno dva sata dok Stefanović malo dođe sebi...

Kuća ogluvela

ZAJEDNO smo išli još par kilometara, a onda, kod jednog bukovog panja, toga se dobro sećam, rastanemo se. Ja sam nastavim put, a staza zarasla, izgubila se, jer njome nikom, godinama, nije gazio. Zalutam pa se opet vratim do onog bukovog panja. S mukom sam se na obroncima, nakada, dobro znane planine, snašao. A kada sam stigao gore do manastira, počnem da dozivam, ali kraj opusteo - niko mi se ne odaziva. To me još više uplaši. Da okupatori za vreme rata nisu pomorili i istrebili čitav kraj?
"I manastir gluv - nigde žive duše. I njega Švabe zatrle.
I onda udarim preko nekih zapuštenih vinograda, a zatim kroz državnu šumu. Najednom, iza mojih leđa, neko opali četiri metka. Pomislio sam u sebi: - Vidi zla! Prošao sam tolike frontove i golgote, preživeo proboj Solunskog fronta, pa zar sada, na domaku doma svoga, glavu da izgubim. I sa puškom na gotovs, kroz šumu, oprezno, nastavim put...
Kada sam pošao u veliku vojnu, kod kuće sam ostavio majku, ženu i dvoje maloletne dečice i brata koji je, zbog teške bolesti, vraćen s fronta.
I primaknem se kući: gluva noć i prohladna novembarska kiša, pa me sve jeza podilazi na kakvo ću tužno ili veselo saznanje naići, jer o svojima, gotovo sve vreme rata, ništa nisam čuo...
Stanem pod prozor i čujem: neko unutra kuka, a do zore je bilo još čitav sat. Zakucam na vrata, ali niko se ne odaziva. Utišala se i ona kuknjava. Viknem nekoliko puta: - Otvorite! - Ali se vrata ne otvaraju. Oko srca mi je bilo još teže. Probio me hladan znoj. Šta ću? Gde ću?

Strah od nepoznatog

ODEM do stričeve kuće, ali, gle čuda! I oni se uplašili, pa niko neće da otvori. Najzad se javi jedan ženski glas: - Putniče, ko si i šta hoćeš? - A ja odgovorim: - Ja sam, Sima koji se vraća iz velike vojne domu svome...
Bila je to strina Dragojla. Prepoznala mi glas. Čujem je: - Da li si ti to, pisaru? - Tako su me zvali, jer sam bio pismen. Izučio sam osnovnu školu pod Rudnikom. Kazao sam: - Ja sam, pisar. A šta je ovo kod moje kuće. Zašto se kuka? - Strina reče: - Uđi da ti sve kažem.
Uđem. Izljubismo se i pozdravismo, i ona reče: - To kuka i nariče snaja Milesija, jer ti je skoro brat umro...
I poče da mi priča velike nevolje koje su preživeli za vreme švapske okupacije... Već se bilo razdanilo i ja sam krenuo svome domu. Tamo sam našao samo snaju Milesiju i mlađeg brata koji me nije poznao.
I tužno saznanje: moja majka je umrla, moja žena je umrla, pomrlo je i oboje moje dece, i brat je umro, i moj otac je umro. I sve, sve se izmenilo za vreme četiri ratne godine...
U svom potresnom sećanju Simo Marković je dopisao i ovo:
"Tako sam, braćo i sestre, platio rat i stekao najveće odlikovanje koje nosi ime našeg slavnog vožda Karađorđa. Ali, hvala Bogu, tako se moralo, jer je to sloboda otadžbine od nas tražila..."
(KRAJ)