Sa Harvarda u rezervat

PRIPADNIK plemena Akoma Pueblo, Konroj Čino je najviše rangirani Indijanac u vladi američke savezne države Nju Meksiko, u Sekretarijatu za rad. Odrastao je u rezervatu, išao u lokalnu školu, da bi sa 13 godina prešao u američku, i završio na najprestižnijim univerzitetima, Prinston i Harvard. Započeo je karijeru kao TV novinar. Međutim, nikada nije okrenuo leđa rezervatu, i danas živi "na dva koloseka", spajajući plemenski sa životom izvan rezervata.
- Teško je opstati u rezervatu, gde je nezaposlenost dvocifrena. Prihodi koji se slivaju od kasina nisu dovoljni da bi ekonomija cvetala. Istina je da smo videli određene beneficije od tog novca, ali istovremeno kockarnice negativno utiču na našu drevnu tradiciju i kulturu - kaže on.
Konroj se, kaže, rado vraća u rezervat, dobro se oseća među saplemenicima, ali mnogi od njih zapravo žive isto kao i on sam - između rezervata i urbanih američkih sredina. U rezervatima potvrđuju svoj identitet, čuvaju tradiciju, ali 60-65 procenata Indijanaca odlazi u urbane američke sredine, jer one su za njih izvor egzistencije.
- Odlazim jedanput nedeljno među saplemenike, dajem sve od sebe i želim da održim tradiciju i vezu sa svojim narodom. Istovremeno, od svoje dece tražim da se školuju, da studiraju medicinu, tehniku i biologiju. Oni ne govore plemenski jezik, ali ga razumeju. Moja generacija bila je poslednja koja je govorila naš jezik - zaključuje Konroj.
Okolina se, dodaje on, za poslednjih pedesetak godina dosta izmenila. Više nema kuće u kojoj je živeo, a u mnoge indijanske domove i rezervate su se "uselili" TV, DVD, satelitske antene...
- Za 50 godina, manje od pet procenata Akomo naroda će biti u stanju da govori svojim maternjim jezikom. Slična situacija će biti i u ostalim rezervatima. Jer, posla nema u rezervatima za sve, a potreba je mnogo - primećuje on.
Ipak, nije sve, smatra on, tako crno za Indijance. Kontakt sa okolnim svetom, školovanje, spoznaja kako funkcioniše ekonomija, mogu da pomognu i Indijancima u opstanku. A to je, ističe on, i ključni faktor za održanje tradicije.
Američki Indijanci, iako nemaju ograničenja u kretanju i izboru mesta za život, imaju tendenciju da se nastanjuju u onim državama SAD u kojima postoje veliki rezervati. Mnogi žive izvan gradova, ali oni koji su nastanjeni u onima sa više od milion stanovnika biraju zapadnu obalu SAD.
Prosečna primanja Indijanaca u SAD su relativno niska za američke prilike. Oko 40 procenata Indijanaca zarađuje godišnje prosečno 25.000 dolara. Najveći procenat pripada nižoj srednjoj klasi. Manje nego ostatak američkog stanovništva, imaju tendenciju samačkog, ali i života u parovima. Među Indijancima ima mnogo samohranih majki.
Svega 7,6 odsto njih ima fakultetsko obrazovanje, četiri odsto su magistri ili doktori nauka. Ipak, ono što uliva nadu Indijancima odnosi se na podmladak. Indijanci beleže brz rast stanovništva. Čak 37 odsto je starosti od pet do 24 godine. To može da dovede, predviđa se, do snažnijeg rasta indijanskog stanovništva.

MNOGO IMENA
U SAD postoji dosta naziva za Indijance. Nazivaju ih američkim Indijancima, Amerindijans, Amerinds ili domorodački, starosedelački ili originalni Amerikanci. Istraživanje iz 1996. godine pokazalo je da se samim Indijancima najviše dopada da ih nazivaju - američki Indijanci.

ULOGA ŽENE
U većini indijanskih plemena postojala je tradicionalna uloga polova. Međutim, u nekim plemenima vladali su različiti oblici matrijarhata. Kod Čirokija je, na primer, običaj bio da porodična imovina pripada ženi. Muškarci su lovili, trgovali i vodili ratove, dok su žene brinule o starima, pravile odeću i kuvale. Žene su, međutim, obavljale i poslove od suštinskog značaja za preživljavanje plemena - pravile su alat i oružje, vodile računa o krovovima kuća i pomagale muškarcima u lovu na bizone. Neke su sakupljale trave i lečile bolesne. U pojedinim plemenima devojčice su učili da jašu i bore se.
(Nastaviće se)