Ni maskote ni divljaci

PREDSTAVA o Indijancima - stvorena na osnovu američkih vesterna, katkad romantična, katkad puna predrasuda - i njihov realni život u savremenom društvu SAD kontradiktorni su, koliko i istorija starosedelaca Amerike. Ponosni potomci indijanskih plemena Apača, Čerokija, Sijuksa... nisu oduševljeni, ne samo položajem u SAD, već ni načinom na koji ih predstavljaju, ili, što ih više pogađa, kako ih koriste kao - maskote.
Tokom šezdesetih godina, Nacionalni kongres američkih Indijanaca pokrenuo je kampanju, usredsređenu uglavnom na filmsku industriju, sport i stripove, kako bi eliminisao negativne stereotipe o pripadnicima svog naroda kao „krvožednim divljacima“. Mada u SAD ima onih koji tvrde da se korišćenjem indijanskih imena i simbola kao maskota odaje počast plemenima i bolje razume njihova kultura, malo Indijanaca deli to mišljenje.
Naši indijanski sagovornici veoma su pogođeni što se u sportskoj areni koriste masovno njihova plemenska imena. „Čikago Blekhoks“, „Kanzas čifs“ (poglavice), vašingtonski „Redskins“(crvenokošci), „Klivlend Indijans“ i prateće maskote, kao i navijački povici na utakmicama: „Ubij crvenokošce!“ („Redskins“), ili „Sredi Indijance!“, vređaju, kažu, njihova nacionalna osećanja. Ne dopada im se ni kada se kao marke proizvoda pojavljuju nazivi plemena, kao u slučaju džipa „čeroki“.
Plemenski lideri pitaju goste iz Evrope kako bi se osećali da na stadionima masa uzvikuje „Ubij Nemce!“, ili „Sredi Engleze!“, te da li bi im prijalo da se automobil naziva „francuz“.
U stalnim napetostima između težnji američkih starosedelaca za boljim položajem i (ne)spremnosti saveznih vlasti SAD da im u tim nastojanjima izađu u susret, američki Indijanci opstaju i ne prestaju da pobuđuju pažnju. Uporno neguju tradiciju, jezik, običaje i obrede. Od septembra 2005. godine, u srcu Vašingtona, na Nacionalnom molu, svoje mesto je našlo monumentalno zdanje - Muzej američkih Indijanaca.
Kao i sve što je u vezi sa američkim Indijancima, i muzej je odmah izazvao polemike i kritike zbog načina kako su istorija plemena i eksponati predstavljeni. No, činjenica je da zahvaljujući ovom muzeju, koji dnevno posete hiljade američkih i inostranih turista, Indijanci nastavljaju svoj život i predanja, ne samo u udaljenim rezervatima, već i u srcu američke političke moći.
Uostalom, u Sjedinjenim Državama zabeležena je i nova tendencija, svojevrsna moda. Amerikanci se sve češće hvale i s ponosom ističu da u sebi imaju „indijanske krvi“. Sociolozi to objašnjavaju time da, u „američkom loncu“ raznih kultura, u kome mnoge grupe pridošle iz Evrope, Azije ili Latinske Amerike nastavljaju da neguju svoje tradicionalne običaje i kulture, i Amerikanci osećaju potrebu za autentičnim korenima koji sežu nešto dublje u istoriju. A upravo to nalaze kod starosedelaca - Indijanaca.

HEROJI I ODVAŽNI
Na spomeniku posvećenom bici na Ivo Džimi, koji je jedan od zaštitnih znakova Vašingtona, ovekovečen je i heroj Drugog svetskog rata marinac, inače Prima Indijanac, Ira Hamilton Hejs. Indijanka Lori Pijesteva bila je prva žena nastradala u ratnim operacijama u tekućem ratu u Iraku. Američki astronaut Džon Benet Harington prvi je Indijanac, pripadnik plemena Čikasou, koji je 2002. godine poleteo u svemir.

HIT INDIJANCI
Sa izuzetnim smislom za umetnost - bilo da je reč o pripovedanju, muzici, slikarstvu, grnčariji, izradi nakita, plesu, glumi - duge su liste istaknutih Indijanaca kreativaca. Neka imena, međutim, uspela su da pređu granice SAD. Pojedine američke zvezde su zapravo Indijanci. Glumac Robert Mičam je pripadnik plemena Blekfut. Indijanac je i njegov kolega Bert Rejnolds. U pop i rok muzici caruje nekoliko izvanrednih Indijanaca i Indijanki - Tina Tarner (Navaho-Čeroki), Šer, Džimi Hendriks (Čeroki), Rita Kulidž (Čeroki), Čak Bili. Šerman Džozef Aleksi je dobitnik više književnih nagrada, a povremeno se bavi i glumom.
KRAJ