Iz trnja do zvezda

PROGONJEN pune četiri decenije i kao fudbaler i kao trener rokovima, pripremama, putovanjima i mečevima od kojih je svaki novi važniji od svih dotadašnjih, Stjepan Bobek je optrčao ceo svet noseći u videoskopu svojih sećanja ponekad samo teskobu avionskih kabina, samotnost hotelskih soba i stadiona ispunjenih hukom antipatija. Međutim, oni trenuci kada hiljade ljudi sveta u eksploziji radosti i oduševljenja metafizički uzdižu sportskog asa do privremenog božanstva, osećanje moći da onima sa tribina daruju to neponovljivo ushićenje, iskupljivali su nevolje sporta između dve mogućnosti - morati i maštati.
Svestan da je živeo za tri čoveka, i fizički i psihički, Stjepan Bobek je i danas, u svojoj 85. životnoj, čovek fascinantne unutrašnje ravnoteže. Često u šali ističe da je od fudbala dobio sve, čak i infarkt i desetak bajpaseva, ugrađenih u Hjustonu i Sremskoj Kamenici. U svakom razdoblju svoje, po nečemu uvek mladalačke snage, stvarao je dela koja odolevaju vremenu i jačaju korene kulture fudbalera.Stjepan Bobek, za života, kako često ističe, Zagrepčanin, Beograđanin, Atinjanin i građanin sveta, fudbalski čudotvorac i učitelj igre, zasluženo je zakoračio u Panteon našeg sporta.
Bliži se i taj 3. decembar 2008, kada će “kolonija” fudbalskih veterana poželeti slavljeniku i svom igračkom uzoru da poživi što duže i da se s njima druži, mada to u poslednje vreme, na žalost, sve ređe čini iz zdravstvenih razloga. Žao mu je što neće biti Srđana Mrkušića i drugih veterana koji više nisu među živima, kao ni njegovog velikog prijatelja i “večitog rivala” Rajka Mitića.
OTAC Đuro Hercegovac i majka Marija Slovenka živeli su skromno i oskudno, podižići trojicu sinova - Vilka, Stjepana i Ota. Dok je još bosonog trčao po poljanama Trnja, tadašnje zagrebačke periferije s druge strane železničke pruge, fudbal je ušao u njegov život. “Već tada mi je ideal bio da postanem fudbalska zvezda, možda novi Živković - “Šišmir”, jedan od zagrebačkih asova i reprezentativac. Na tim poljanama sam upoznao Plešea i Žmaru, koji su kasnije bili asovi Građanskog, pomalo sluteći da ću, jednog dana, postati i priznatiji i slavniji od njih...”
Uvodna sećanja Stjepana Bobeka imaju specifičnu težinu, jer je već u 12. godini postao zanimljiv za mnoge zagrebačke klubove. “Budući da se snagom i brzinom nisam mogao suprotstavljati starijim i jačim od sebe, moje oružje je bilo tehnika, dribling i lukavstvo. Na toj našoj trnjanskoj “Kopakabani”, gde su fudbalsku školu završili i Hitrec i Zebec, naučio sam do perfekcije “dupli pas” i stekao osećaj za gol...
Kada je imao samo dvanaest i po godina, dobio je poziv Derbija da nastupi za njegov prvi tim. Registrovan je pod imenom dve godine starijeg brata Vilka i odmah nastupio za prvi tim, jer Derbi nije imao juniorski. Sve je, kako i danas ističe, visilo na njemu: dres, gaćice, kopačke.Nekako su pronašli za Stjepana Bobeka i odgovarajuće kopačke. Debi je bio neslavan: dečaka su oni stariji iz Zagareba raznosili snagom i visinom, ali on je znao da će uspeti.
NEKOM čudnom igrom sudbine, u Derbiju je karijeru započeo i legendarni reprrezentativni golgeter Gustav Lešnik, poznatiji kao “Beli”, čijim je stopama krenuo i Stjepan Bobek. Devet godina kasnije “fudbalerčić” sa železničke pruge postao je prtvotimac Građanskog i prisvojio dres broj 9, koji je dugo bio vlasništvo Gustava Lešnika!
Zanimljivi detalj iz tih vremena je i njegovo prvo učešće na jednom sjajno organizovanom turniru slavljenika AŠK-a. Bilo je to u maju 1937, kada je imao samo 13,5 godina. “Bio sam najmlađi na turniru, da bih na kraju dobio plaketu u metalu kao najbolji.” To prvo priznanje, koje su sva kasnija nadmašila značajem i vrednošću, meni je bilo i ostalo toliko drago da sam ga u poznijim godinama pozlatio. Taj dar me je, ni danas ne znam zašto, ispunio takvim optimizmom da sam bio ubeđen da ću uspeti kao fudbaler. Bio je to prvi korak na putu koji vodi u onaj mali krug ljubimaca navijača...”

SPAS U TALENTU
MAĐAR Marton Bukovi bio je stručnjak koji ga je 1942. godine uveo u tim zvezda. Daleko od ustaške ideologije, ali i od uniforme domobrana, Stjepan Bobek je potražio i našao spas u svojoj fudbalskoj talentovanosti. Marton Bukovi mu je obećao (i ispunio obećanje), da će se u Građanskom samo fudbalom baviti. I to u timu čije su dresove nosili Glazer, Brozović, Dubac, Pleše, Jazbinšek, Lehner, Velfl, Antolković, Lešnik, Kokotović. Kucao je na vrata ulazeći u svlačionicu, ali se i zarekao da će steći veću slavu od takvih asova.
(Nastaviće se)