Golgeter i paker

STJEPAN Bobek je rodonačelnik one posleratne plejade fudbalera koja je bila i ostala najređa dragocenost igre miliona bez poređenja. Britanski sportski novinar Džefri Grin je, svojevremeno, pišući o šampionskom Real Madridu Di Stefana, Puškaša i Genta, zaključio da takvom sastavu jedino nedostaje Jugosloven Stjepan Bobek. “Ne trči preterano brzo”, pisao je Džefri Grin 1958. u londonskom “Tajmsu”, “ali Bobek zato brzo misli. On je i dirigent i golgeter, najplemenitija živa materija kojom se prenose geni kvaliteta igre kojom fudbalska igra od fizičkog i nasilnog postaje takmičenje duha...”
Koje je sve rekorde oborio ili postavio ovaj istinski virtuoz igre, maštoviti, elegantni i nonšalantni fudbalski šarmer Stjepan Bobek?
Punih trinaest godina igrao je za Partizan, deceniju nosio kapitensku traku i postigao rekordnih 413 golova. Mnogi su opisani kao antologijski i neponovljivi, ali on se najčešće seća onih koje je postigao u derbijima protiv večitog rivala Crvene zvezde i posebno onog iz finala nacionalnog kupa 1956, kada je Bearu savladao udarcem sa 20 metara.
Na prvenstvenom meču u Kruševcu, 8. juna 1946, kada je Partizan pobedio gotovo rukometnim rezultatom (10:1), Stjepan Bobek je postigao čak devet golova, što je i danas, verovatno, evropski i svetski klupski rekord. Taj podvig nije ponovio i pet godina kasnije, u kup-meču protiv nejakog protivnika iz Petrovca na Mlavi (15:0), jer je postigao “samo” osam golova.
Prvi je, do daljeg, i na listi golgetera reprezentacije. Sa 38 golova, postignutih u plavom dresu nacionalnog tima, nalazi se ispred Milana Galića (37), Moše Marjanovića (36) i Sava Miloševića, koji ga je do pre dve godine ozbiljno ugrožavao, ali nije i dostigao i prestigao.
Debitovao je za nacionalni tim 9. maja 1946. u Pragu. Na Dan pobede savladani su Čehoslovaci - 2:0, što je za evropsku fudbalsku javnost predstavljalo prvorazrednu senzaciju. Taj podvig su izveli Pleše, Matošić i devetorica debitanata - Monsider, Kokeza, Stanković, Horvat, Simonovski, Tomašević, Kacijan, Mitić i Bobek. Duže vreme, sve do pojave Branka Zebeca i kasnije Dragana Džajića, bio je rekorder sa 65 mečeva odigranih u dresu nacionalnom timu.
Dugo se i s pravom verovalo, govorilo i pisalo da bez tandema Mitić - Bobek nema uspešnog nacionalnog tima. Takav utisak je mnogo puta potvrđivan, imajući u vidu ne samo onaj čudesni četvorougao Čajkovski - Boškov-Mitić - Bobek, već i legendarni tim iz 1952. Kako je nastao legendarni olimpijski tim?
“Početkom pedesetih”, ističe Stjepan Bobek, “imali smo dvadesetak fudbalera visokih evropskih vrednosti. Zamislite situaciju kad, na primer, Takač, Palfi, Kacijan, Jezerkić, Velfl ne mogu da se probiju u najbolji sastav, već su prinuđeni da godinama sede na klupi za rezerve, ili na tribinama. To je razlog što su s početka 1952. inž. Milorad Arsenijević, tadašnji savezni kapiten, i Aleksandar Tirnanić, koji će to, nešto kasnije, postati u dužem periodu - odabrali jedanaestoricu fudbalera za koje će stručnjaci i komentatori i danas reći da je taj olimpijski tim iz 1952. i Tamperea bio (i ostao) naš najbolji reprezentativni sastav svih vremena. To je bilo zlatno doba našeg fudbala, vreme kada se igralo dobitnički, što je postalo princip i cilj. Vodili smo računa o estetskim vrlinama i eleganciji, majstorstvu i duhovitim potezima, golovima i, posebno ja, o fudbalskom vicu...”
Može li fudbalski čovek da ne zna, ili da zaboravi, sastav: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek i Zebec.
(Nastaviće se)