Finale u malom

PROŠLO je deset godina otkako je legendarni Mađar Ferenc Puškaš bio gost Subotičanima i Novosađanima, pošto je odlučio da se iz Madrida konačno vrati u Budimpeštu i u gradu svoje mladosti završi životni put. Tada je na Petrovaradinskoj tvrđavi otvorio srce i rekao nešto do tada nepoznato:
"Cenio sam vaš tim Bobeka i Mitića, iako smo u to vreme bili uspešniji i najčešće pobeđivali. Mi jesmo bili efikasniji, ali vaš fubdal bio je lepši, najviše zahvaljujući Bobeku. Nije bilo lako nositi se sa "maratoncima" Čajkovskim i Mitićem, koji su mogli u istom tempu da odigraju i 180 minuta, ali je najteže bilo "pročitati" Bobeka. Njegov dribling, njegov trik, njegov lukavi udarac. Sećam se da je bio zanimljiv za najveće evropske klubove, ali tada nismo razmišljali na način današnjih fudbalera..."
Ferenc Puškaš je tada rekao još da mu je žao što jugoslovenski tim, autoritativan i jedinstven, nije bolje prošao na Svetskim šampionatima 1950. u Riju i 1954. u Bernu.
STJEPAN Bobek nalazi opravdanje za poraz u odlučujućem meču protiv domaćina Brazilaca (0:2) u činjenici da neočekivano i nesrećno povređeni Rajko Mitić nije igrao prvih 45 minuta.
"Zamislite samo kakav smo peh doživeli, žali se i danas budući slavljenik, pošto smo prethodno savladali Švajcarce (3:0) u Belo Horizonteu i Meksikance (4:1) u Porto Alegreu. Igramo odlučujući meč protiv Brazila, pred 200.000 egzaltiranih navijača domaćih na "Marakani" i, pri izlasku iz tunela, Mitić temenom udara u ivicu gvozdenog zatvarača. Arbitar nije sačekao da Mitić sanira povredu. Brazilci su već na startu imali čoveka više i poveli 1:0. Pred kraj meča su povisili na 2:0. Ne tvrdim, ali pretpostavljam, da bi, sa Mitićem na startu, možda sve bilo drukčije i možda bismo se mi plasirali u polufinale..."
Kad govori o Svetskom šampionatu 1954. u Bernu, Stjepan Bobek se najčešće seća "majske generalne probe" i, kasnije, furioznog meča protiv Brazila na startu:
"Pobeda nad Englezima, 16. maja 1954. u prijateljskom meču u Beogradu, kao da nam je dala krila. Rajko Mitić je postigao sjajan gol. Međutim, nikad neću zaboraviti startni meč protiv Brazila, 19. juna u Lozani. Igrali smo 120 minuta, i Brazilci i mi nadahnuto, pobednika nije bilo! Taj meč je proglašen za najlepši na Svetskom šampionatu. Naš naredni meč, protiv Nemaca u četvrtfinalu, dokazao je, na žalost, da u fudbalu ne pobeđuje uvek bolji i moćniji tim. Igrali smo nadahnuto, stvorili nekoliko šansi koje bi i početnici pretvorili u golove i pobedu, Milutinović se bukvalno poigravao s protivničkim golmanom. To nam se osvetilo: Horvat je neshvatljivo skrivio autogol, zatim su Nemci povisili na 2:0 i to je bio kraj naše tužne priče..."
Kasnije je nemački kapiten Fric Valter u knjizi "3:2" priznao da je sreća u meču protiv Jugoslovena bila veliki saveznik Nemaca i da se u jednom trenutku pribojavao katastrofe. Legendarni nemački selektor Sep Herberger bio je još direktniji: "U meču protiv Jugoslovena, koji želim što pre da zaboravim, bili smo miljenici sreće, dobili krila i u finalu nadigrali favorizovane Mađare. Kad se setim, uz iskreno priznanje, koliko je malo nedostajalo Jugoslovenima da nas posle četvrtfinalnog meča vrate kući..."
STJEPAN Bobek se danas, ipak, radije seća Olimpijskih igara 1952. u Tampereu i tima koji je ušao u istoriju našeg fudbala:
"Ne mogu se upoređivati svetski šampionati u fudbalu i olimpijske igre, i to nije nepoznato. Olimpijske igre bile su i ostale najblistavija pozornica međunarodnog prestiža najboljih sportista sveta. Za nas su predstavljale poseban motiv u Helsinkiju 1952, jer smo četiri godine ranije u Londonu igrali protiv Šveđana u finalu i osvojili srebrnu medalju. Tada sam postigao jedini gol za naš tim. Šveđani su imali sjajan navalni trio Gren-Nordal-Lidholm i zasluženo pobedili - 3:1..."
Helsinki 1952. predstavljao je novi izazov. Granica između priznatog profesionalizma na Zapadu i licemernog amaterizma na Istoku bila je tanka. Tada je na ovim prostorima i pomisao na profesionalizam bila jeretička. Rajko Mitić i Stjepan Bobek su znali da bi ulazak u finale i eventualni meč protiv silnih Mađara (Puškaš, Kočiš, Božik, Cibor, Grošič, Hidegkuti, Lorant) praktično predstavljao finale svetskog šampionata u malom. Oprezni optimizam ispoljavali su i Rusi, predvođeni Fedotovom. I sve se to događalo u burnim vremenima Informbiroa i dubokog raskola na relaciji Moskva - Beograd.

BRAZIL
Svetski šampionat u Riju je za naše ljubitelje fudbala predstavljao veliki događaj. Za reprezentativce, kaže Stjepan Bobek, novi podsticaj i novo duhovno bogatstvo. Engleska je kolevka fudbala, ali Brazil je postao središte svetskog fudbala. Naši reprezentativci su ostavili sjajan utisak. Čuveni golgeter Leonidas, kasnije istaknuti brazilski radio-reporter, više je govorio o majstorstvu Bobeka, Čajkovskog, Mitića i tada mlađanog Vukasa, nego o Urugvajcima, budućim svetskim prvacima.

(Nastaviće se)