Tampere u istoriji

ZLATKO Čajkovski je, svojevremeno, govorio da se njegovi i utisci njegovih saboraca iz legendarnog olimpijskog tima, posle dva dramatična meča protiv Sovjeta, jedino u nijansama razlikuju. “Naši motivi su bili ogromni, i ne samo sportski”, rekao je tada Zlatko Čajkovski, jedan od najvećih junaka trijumfa nad Sovjetima. “Morali smo, jednostavno, da pobedimo, jer je i narod očekivao da ćemo, makar i na fudbalskom polju, zadati snažan udarac Staljinu i njegovoj politici prema svemu što je jugoslovensko.”
U ediciji “Fudbal - moj život”, koju je pre bezmalo tri decenije priredio poznati novinar i publicista Miodrag - Mile Kos, o istorijskim mečevima protiv Sovjeta nešto drukčije govori Stjepan Bobek.
POSTOJE u fudbalu igre koje važnošću i značajem van sporta prevazilaze okvire pukog sportskog nadmetanja, postaju pitanje časti i prestiža, rekao bi čak da dobijaju patriotski karakter. Pred prvi meč protiv Sovjeta koji je trajao 120 minuta, zahvaljujući našim kardinalim greškama u finišu i posle 5:1, niko iz rukovodstva reprezentacije nije mogao da nam govori kako da igramo, još manje da podstiče našu želju za pobedom. Sve smo to mi nosili u sebi. Zato smo taj meč, još dok nije ni počeo, doživeli i kao bitku za našu pravednu stvar...
“Bili smo vidljivo nervozni, posebno Beara. Razgovarao sam sa Mitićem, Čajkovskim, Vukasom. Plašio sam se da u prevelikom htenju ne ‘izgorimo’. Večiti optimist Čajkovski je išao od jednog do drugog reprezentativca, šarmantno gestikulirao, ponašao se kao glumac koji je već pobedio. Sjajan je Čik: zna da stvori i otopli pobedničku atmosferu. Ja sam opet uvek, i u klubu i u reprezentaciji, bio čovek od koga je mnogo zavisilo, jer sam svaku veliku pobedu bukvalno čupao iz sebe. Zato sam i bio nervozan...
Senzacionalnih prvih 45 minuta. Poveli smo - 3:0! Kada smo ušli u svlačionicu, pomalo stisnutih zuba, mislili smo kao jedan: ne smemo da stanemo, ne možemo da dozvolimo da nas rezultat opije, Sovjeti su uvek opasni i spremni na preokret. Kada smo u nastavku poveli 5:1, kada se i engleski arbitar Elis malo opustio, dogodilo se čudo pred 23.000 bukvalno ukočenih gledalaca. Dogodila se najveća drama koju sam u fudbalu video i lično doživeo. Bobrov, koji je bio i istaknuti hokejaški reprezntativac, tri puta je savladao Bearu za nepunih deset minuta! Oduvek sam bio prznica na terenu, ali tada sam delovao kao paralisan čovek...
“Bili smo zatečeni, unezvereni, posramljeni u trenutku kad su Sovjeti stigli do 5:5 i šanse za produžetak. Ponašali smo se kao da je neko jedanaest sova isterao na sunce! Kako odigrati dodatnih 30 minuta, kad je psihološka prednost na strani Sovjeta? Dogovaramo se, opet je Čajkovski u glavnoj ulozi, ali i mislimo na drugi meč, kroz dva dana, kako su propozicije nalagale. Nekako smo izdržali tih 30 minuta, mada su, priznajem, Sovjeti propustili dve izgledne šanse...
NAJGORE je došlo posle meča. Svaki razgovor se završavao pitanjem: šta nam se to dogodilo? Sećam se da nsmo ni jeli ni spavali. Sećam se da smo u zoru šetali Beara, Crnković i ja. Negde nabasasmo na Bobrova i Beskova. Izmenismo pozdrave i nekoliko reči u prolazu. Međutim, sve se srećno završilo. Drugi meč smo dobili u velikom stilu - 3:1.”
Tako je Tampere ušao u istoriju. Stvoren je olimpijski tim, koji će to uvek biti i čiji sastav napamet znaju i predstavnici najmlađih generacija - Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vulus, Bobek i Zebec.

NAGRADA
Pobeda nad Sovjetskim Savezom doprinela je da u zemlji izrastemo u sportske heroje. Tog popodneva, 22. jula 1952, cela nacija je bila uz radio-aparate i glasove Radivoja Markovića i Hrvoja Macanovića. Brzo je stigao i Titov telegram. Odlučio je da nas nagradi sa po 500 dolara. Bili smo zbunjeni fantastičnom sumom novca za to vreme. Sećam se da je svako od nas, ukoliko bi na put poneo 100 dolara, bio smatran bogatašem! Izvesnu sumu novca, dogovorili smo se međusobno, dali smo našim uspešnim veslačima i vaterpolistima...
(Nastaviće se)