Neka rival razmišlja

ILJEŠ Špic uživao je glas svetskog stručnjaka. Mnogi su ga upoređivali sa Austrijancem Hugom Majslom, Englezom Valterom Vinterbotom i Mađarem Gustavom Šebešom. Kada je odlučio da napusti reprezentaciju, posle trijumfa na Svetskom šampionatu 1954. u Bernu i sloma 1962. u Santjagu (kad su Jugosloveni potpuno nadigrali Nemce i golom Petra Radakovića probili se u polufinale), stari dobri Sep Herberger je u svojoj kelnskoj fudbalskoj školi često isticao da nije upoznao lucidnijeg stručnjaka od Ilješa Špica.
U vazduhu, međutim, i danas lebdi zanimljivo pitanje: da li bi Ilješ Špic postao legendarni trener Partizana, izraziti dobitnik, da u timu nije imao fascinantno lukavog mislioca, dirigenta i golgetera kakav je bio Stjepan Bobek?
“Kada govorim o pokojnom Ilješu Špicu, najvećem stručnjaku kojeg sam u životu sreo, moram da priznam da je imao jednu “slabost” - zanemarivao je protivnika! Uvek je govorio: ’Mi ćemo demonstrirati svoju igru, protivnik mora da misli kako da nas zustavi.’
Njegova ideja je, jednostavno, zavladala u Partizanu. Bio je pitom čovek i džentlmen, za kojeg je nezamislivo zaustaviti protivnika faulom i grubim nasrtajem. Drugo je pitanje što u vreme kada smo na okupu imali najbolje fudbalere, međusobni odnosi nisu bili zdravi. Na oproštajnoj večeri Ilješ Špic je pokušao da otopli atmosferu. Rekao je u zdravici da mu je čast što je trenirao Čajkovskog, Zebeca, Milutinovića, Bobeka...”
Nije li upravo Ilješ Špic i najzaslužniji što je Partizan zablistao u prvoj godini Kupa evropskih šampiona?
“U oktobru 1955. lako smo eliminisali Sporting iz Lisabona. U prvom meču u Lisabonu bilo je 3:3, u revanšu 5:2 za Partizan. Žreb je odlučio da se sastanemo s velikim Real Madridom. Stadion “Šamarten” impozantan, gledalaca približno 100.000, zveda Španaca Alfredo di Stefano. Prvi smo postigli gol, ali je francuski arbitar izmislio ’nedozvoljenu poziciju’! Protestovali smo, nažalost, ništa nije pomoglo. Zatim smo postigli i drugi gol. Alfonso je bio nemoćan, ali opet ništa.
Ponovo sam protestovao, pomišljao da izvedem tim sa terena. Svi naši snovi porušeni su kad je Stojanović primio gol. Zatim još tri, jer smo u odbrani bili loši.
“Revanš smo čekali nestrpljivo. Noćima nismo spavali. Čajkovski nam je bio neophodan za revanš, ali on se već preselio u Keln. Na golu je debitovao Šoškić.
Teren na Topčiderskom brdu pod snegom, 29. januara 1956. Milutinović je brzo zagrejao navijače, Mihajlović divnim golom povisio na 2:0. Španci se panično brane. Komandant odbrane nije Santamarija, već dirigent igre Di Stefano!
Naš pritisak ne prestaje, u 87. minutu Mihajlović povisuje na 3:0. Dele nas sekunde od trijumfa. Herceg pogađa prečku, Valok pliva kroz vazduh, ali ne uspeva da zatrese mrežu. Španci se na kraju raduju kao da su pobedili. I mi imamo utehu: bili smo bolji od budućeg evropskog šampiona...”
Trideset godina kasnije, engleski novinar Brajan Glenvil u knjizi “Istorija, romansa i intrige evropskog kupa” piše da Real Madrid ne bi osvojio pet uzastopnih titula Kupa evropskih šampiona da je Partizan u revanšu izjednačio na 4:4. U jednom lokalu, posle revanša, Alfredo di Stefano je priznao svojim beogradskim da se osećao bespomoćno.
(Nastaviće se)