Radili i gradili

TEŠKO je sa duge vremenske distance vratiti film i setiti se svih detalja koji se odnose na međusobne susrete Partizana i Crvene zvezde. Za istoriju našeg fudbala, međutim, ostaje onaj neizbrisivi podatak da su 5. januara 1947. generacije Stjepana Bobeka i Rajka Mitića pred 4.200 promrzlih navijača (retko zabeleženih minus 20!) na stadionu CDJA ustanovile derbi “večitih rivala”. Taj prvi obračun rezultatski je pripao Crvenoj zvezdi sa 4:3.
Stjepan Bobek ne zaboravlja zlatne trenutke našeg klupskog fudbala, posebno mečeve protiv Crvene zvezde:
“Mesecima i nedeljama smo živeli za tih 90 minuta u derbiju večitih rivala. Za njih se, jednostavno, živelo punim srcem. Prvi smo izgubili, jer je Lovrić u finišu fenomenalno branio, ali kasnije smo uspostavili ’prevlast’. Ni danas ne znam kako je došlo do tog usijanog rivalstva, ali sam siguran da su međusobni dueli Crvene zvezde i Partizana unapredili naš klupski fudbal. Crvena zvezda je imala Mitića, Stankovića, Đajića, Tomaševića, Jezerkića, Vukosavljevića, Mrkušića, nešto kasnije Palfija, Takača i Ognjanova. Znali smo: kad crveno
-beli krenu, mogu da nadigraju i najveći evropski tim...”
Stjepan Bobek je, kako su stručnjaci tvrdili, najbolje partije demonstrirao upravo u mečevima protiv Crvene zvezde. On je ponosan na tu činjenicu i podseća da je, možda, najblistaviju partiju pružio 29. novembra 1952. u finalu nacionalnog kupa:
“Dobili smo pred finale veliko pojačanje u Todoru Veselinoviću. Bio je veliki fudbaler: sjajan tehničar, vešt dribler sa osećajem za gol. Odlučeno je da naša navala igra u sastavu Valok, Veselinović, Bobek, Atanacković i Zebec.
Bili smo rešeni da odmah napadamo i postignemo gol. Tako se i dogodilo. Golovima Zebeca (2), Valoka (2), Veselinovića i mojim pogotkom, na kraju, zgromili smo Crvenu zvezdu - 6:0! Bio sam beskrajno srećan, kao jedan od najvećih junaka finala. Sećam se da je u našu svlačionicu ušao Predrag Đajić, moj dragi prijatelj i rival, iskreno čestitao i rekao: Partizan nikad nije bio bolji!...”
Tih devedeset minuta igre raspoloženih i nadahnutih fudbalera Partizana pretvorili su se u najpompezniju simfoniju fudbalske veštine. Bilo je i nečeg demonskog u igri Partizana, koju veliki rival nije shvatio, kao ni 6. decembra 1953. kada je tim Stjepana Bobeka deklasirao protivnika - 7:1. Tada je Partizan za sva vremena postao “parni valjak”.
Posle tako blistave pobede, u nekim novinama osvanuo je esej o kapitenu Partizana, za kojeg je “sve bilo igra duha i mašte” i da je reč o fudbalskom umetniku “čiji je igrački rafinman nedostižan”. Međutim, upravo u vreme visokih pobeda Partizana, na stupcima naših listova otvoreno je zanimljivo pitanje: ko je veći majstor - Stjepan Bobek, ili Rajko Mitić? Odgovor nikad nije dat, niti je to, objektivno, bilo moguće.
Rajko Mitić je bio kompletniji i svestraniji, mogao je da igra na svim mestima u timu. Njegova igra bila je satkana od iskrenosti, trčanja, borbenosti, zalaganja i, razumljivo, mnogostrukog znanja. Stjepan Bobek je fudbalu prilazio na drugačiji način: kao stvaralačkom činu. Za njega je sve bilo igra duha i mašte. Tražio je, i nalazio, vic na terenu, bio neponovljivi dirigent i golgeter. Zajedno su dali snažan lični pečat nezaboravnim vremenima našeg fudbala između 1946. i 1956. Mitić je na terenu “radio”, dok je Bobek “gradio” igru i u tome su se suštinski razlikovali.
Različiti na fudbalskom terenu, Stjepan Bobek i Rajko Mitić bili su slični u privatnom životu. Stil im je bio isti: izbegavanje javnih mesta i reklamiranje. Živeli su porodično i u krugu prijatelja.
“Mnogo mi nedostaje Rajko Mitić. Bili smo veliki rivali, ali još veći prijatelji. Činio me je spokojnim, kao što je Čajkovski kod svih nas ulivao neki čudesan optimizam. Pa, Mihajlović, Mrkušić, Belin, Milutinović. Bili su to sjajni ljudi. Nećete verovati: izvan terena, fudbaleri Partizana i Crvene zvezde bili su veliki prijatelji, porodično se družili i međusobno pomagali. Takva vremena se nikad neće vratiti...”
(Nastaviće se)