Ožiljci na rastanku

 UVEK je Bobek isticao da su u nezaboravnoj plejadi asova, kojoj je i sam pripadao, glavne uloge imali Rajko Mitić, Zlatko Čajkovski, Bernard Vukas, Branko Zebec i, nešto kasnije, Miloš Milutinović.
“U igračkoj karijeri nisam upoznao fudbalera i čoveka takvih vrlina kakve su krasile Mitića. Voleo sam i nesalomivog borca, graditelja i mislioca Čajkovskog, koji je mogao da trči za sve nas. Cenio sam igračku veličinu supertalentovanog Vukasa, koji je preporodio fudbalski Split, ali i zato što nije podnosio ’industrijski fudbal’. Zebec zaslužuje poseban komentar, jer je bio osoben i dobio je od prirode na dar sve: atletsku građu, brzinu, okretnost i skok, tehniku, hrabrost i temperament. Milutinović je bio moj ljubimac, kao što sam ja, prema njegovom kazivanju, bio njegov igrački idol. Mogao je s loptom da učini sve. Upijao je svaku reč trenera Špica, vukući divne šahovske poteze na zelenom terenu. Bio je, navodno, navijač Crvene zvezde, ali je iz Bora u Partizan došao zbog mene!”
Stjepan Bobek ne krije, međutim, da je u istoriji našeg fudbala najveći učinak imao Dragan Džajić, da je dugo trajao i pretekao sve, pa ga je, kao takvog, Stjepan Bobek, 1982, bez dileme, u ediciji “Fudbal - moj život”, uvrstio u svoj “idealni tim sveta”.
NajdraŽe priznanje, kako ističe, možda i slučajno, dobio je u aprilu 1955. godine u Budimpešti, posle prijateljskog meča Honveda i Partizana.
“Bili smo u obavezi da vratimo revanš Honvedu. Izgubili smo na ’Nep stadionu’ - 2:4, pred najmanje 50.000 gledalaca, u predstavi za uživanje. I, kako su sutradan pisali mađarski i naši novinari, moglo je, prema šansama, biti i 4:2 za Partizan! Mislim da je to bila jedna od mojih najboljih igara u karijeri. Moj direktni protivnik bio je slavni mađarski half Jožef Božik, što me je posebno inspirisalo...”
Stjepan Bobek je toliko nadahnuto igrao, kao rukom delio lopte, stvarao šanse Valoku, Milutinoviću, Zebecu i Veselinoviću, da se Božik nije ni primećivao. Božik je priznao da se u karijeri nikad nije osećao tako nadigranim i nemoćnim, zaključujući pred svojim beogradskim prijateljima, pomalo i u šali: “Tek sam se danas uverio da Jugosloveni imaju i jednog svetskog as!”
Godinama je, tako, igra Stjepana Bobeka bila produkt intelekta, mašte i tehnike. U časovima velike inspiracije majstora i golgetera, kakav je Stjepan Bobek bio, činilo se da se i betonske tribine osmehuju. Njegovo dugo trajanje na glavnoj sceni bile su poetske godine za sve poklonike fudbala, bez obzira na to koju klupsku boju vole.
Vreme, ipak, čini svoje. Godine su prolazile, vešte i hitre noge otežale, snaga počela da kopni. Taj poslednji igrački dan, u suštini tužan dan za čoveka koji živi za fudbal, Stjepan Bobek je očekivao da će biti bar malo radosniji. Tog 26. oktobra 1956, u meču protiv Crvene zvezde (2:3), bilo je mnogo navijača i - malo pažnje za fudbalsku zvezdu koja odlazi u legendu.
“Mnogo sam dao i značio za Partizan i verovao da zaslužujem lep i prijatan rastanak. Nisam očekivao živopisne govore, iskričave reči pune patosa, već nešto više od buketa cveća, koji mi je, zamislite, predao tehnički sekretar kluba! Nisam sazdan od tvrđe građe i duboko je zaboleo taj nedoličan čin. Bila je to moja velika tuga i još veća bruka Partizana...”
Bilo mu je suđeno da pretrpi još jedan udarac. Rastanak s reprezentacijom bio je, takođe, surov i nedoličan. U meču protiv Mađara, 16. septembra 1956. godine u Beogradu, ušao je u igru deset minuta pred kraj i u trenutku kad su gosti već obezbedili pobedu!?
Ni taj gest saveznog kapitena Aleksandra Tirnanića i FSJ nije prošao bez odjeka i oštrih komentara. Ostali su, nažalost, do danas, ožiljci na već višestruko ranjivom srcu velikog majstora Stjepana Bobeka.

ZADIVLjENI ŠEBEŠ
MNOGO godina posle utakmice sa Honvedom, Gustav Šebeš, savezni kapiten i tvorac čuvene mađarske reprezentacije, bio je gost FSJ i predavač na seminaru saveznih trenera 1971. godine u Novom Sadu. Tada je podsetio na taj meč Honveda i Partizana: “Taj duel je imao, po mom uverenju, čar i rešenje za dilemu: da li je Božik ili Čajkovski najbolji evropski half? Dogodilo se, međutim, nešto neočekivano: upoznao sam najboljeg evropskog fudbalera! Ukoliko mi ne zamere Di Stefano, Puškaš, Čarlton, Krojf - to je Stjepan Bobek!”
(Nastaviće se)