Pijaca u Briselu

TRI uzastopno osvojene titule su nagoveštavale i rastanak stručnog tima s Partizanom. Stjepan Bobek i Prvoslav - Boba Mihajlović su smatrali da za Partizan, ali i za njih, stručnjake, nije uputno da jurišaju i na četvrti trofej.
“Tri godine provedene u jednoj sredini i sa, praktično, istim fudbalerima neminovno donose obostrano zasićenje. Bilo je i sukoba sa izvesnim ljudima u klubu, koji su posle treće osvojene titule bezobrazno želeli da se nametnu javnosti ispred fudbalera i članova stručnog štaba. Mihajlović i ja, opet, želeli smo da nastavimo stručnu karijeru u inostranstvu i to nismo krili. Iskreno smo se nadali da bi novi čovek na klupi, umesto nas, uneo osveženje i provocirao promene koje će se odraziti na atmosferu u klubu i timu...”
Stjepan Bobek je, verovatno, imao u vidu i dva promašaja Partizana u Kupu evropskih šampiona: eliminacija u dva duela protiv torinskog Juventusa još je i bila podnošljiva, ali nikako u susretima sa sofijskim CDNA. Bobek je, međutim, jedan od najzaslužnijih što je taj “njegov” Partizan igrao u finalu Kupa evropskih šampiona 11. maja 1966. na briselskom “Hejselu”.
“Taj briselski finale sam doživeo na dramatičan način. Poznavao sam naše fudbalere, verovao u njihov veliki igrački potencijal, ali taj meč doživeo sam i kao ličnu promociju na evropskom tržištu. Žalim jedino što nije bilo više objektivnosti i manje pijačne atmosfere, upravo tih dana u Briselu, jer je kompletan Partizan bio bolji od Real Madrida. Ali, u presudnom trenutku ne i smireniji...”
GRCI su voleli i zapamtili Stjepana Bobeka kao fudbalskog velemajstora, a ponuda uglednog i bogatog Panatinaikosa se ne odbija.
Stjepan Bobek je tada imao 40 godina i ističe da je u Atini proveo divne dane. Zavoleo je grčku prestonicu bar koliko je, svih ovih decenija, obožavao život u Beogradu.
“Svake večeri sam izlazio. Nekad sa suprugom Olgom i ćerkama, mnogo češće sam. Odlazili smo u uglednije restorane na Plaki. Njih je, razumljivo, noćni život zamarao, mene - rasterećivao i odmarao. Uživao sam u pesmama i sirtakiju. Najčešće bih odlazio u dva kultna atinska restorana, gde su pevale njihova prva zvezda Poli Panu i naša Lepa Lukić. Posećivao sam i kafanu u kojoj je pevala Viki Domazos, supruga mog kapitena Mimija Domazosa, najboljeg grčkog fudbalera tog vremena...”
Često je sedeo u kafanama, do sitnih sati, sa svojim fudbalerima(!), ali je njihov odnos na terenu bio visoko profesionalan.
Stjepan Bobek je držao spartanske časove iz fudbala, treninzima Panatinaikosa je, ponekad, prisustvovalo i po 5.000 navijača! Dva puta uzastopno trijumfovao je s Panatinaikosom u šampionatu, u trećoj sezoni je, takođe, bio slavljenik - njegov klub je osvojio nacionalni kup.
“Nisam sedeo skrštenih ruku. Posle tri osvojena trofeja, odlučio sam da podmladim tim, što su vlasnici kluba i navijači sa zadovoljstvom odobravali. U Atini sam, jednostavno, uživao glas velikog dobitnika. Sećam se da sam jedne večeri, sedeći sa suprugom u kafani, kupio nekoliko lozova i dobio - 300.000 drahmi! Za to vreme veliki novac. Još dve godine sam proveo u Panatinaikosu, bez zapaženijih rezultata, radeći za one koji će posle mene doći.”
Ponosi se činjenicom da su ga iz tri kluba u kojima je kao trener radio - Partizanu, Olimpijakosu i Galenici - pozivali da se vrati. To je retkost u ovom poslu ljudi koji jedu hleb sa sedam kora. I, žao mu je zagrebačke avanture, gde je, trenirajući Dinamo na poziv iz “Maksimira”, umesto dve godine proveo samo šest meseci. Kasno je shvatio zašto je Dinamo godinama kaskao za Partizanom, Crvenom zvezdom, pa i Hajdukom. Nije tražio spomenik u rodnom gradu, ali nije ni očekivao saplitanja na svakom koraku. Izvesno vreme, potom, proveo je u Tunisu, da bi trenersku karijeru, kao mladi penzioner već narušenog zdravlja, završio u skopskom Vardaru.
(Nastaviće se)