Magični “Štef”“

 PRILAGODIO se brzo skopskom životu, vodeći Vardar u onim dramatičnim kvalifikacijama. Trepča je bila veliki rival i kandidat da osvoji prvoligaški status. Međutim, Stjepan Bobek je povukao nekoliko majstorskih poteza, Mutibarića zamenio mladim Filipovskim, koji je postao junak. Vardar je ponovo prvoligaš.
“Kraj sam dočekao toliko izmučen i bez glasa, jer sam preživljavao svaki izvedeni penal. Povukao sam se u jednu praznu prostoriju ispod tribina i jedino tražio potpuni mir. Glava mi je pucala. Neki klupski ljudi su me pronašli, bukvalno izneli na teren, gde je zavladalo narodno veselje. Supruzi Olgi se dopadao život u Skoplju, pa smo odlučili da ostanemo bar još jednu godinu...”
Dogodio se, nažalost, pravi zdravstveni slom. Bilo je to krajem 1979, kada se Stjepan Bobek, zajedno s predsednikom Vardara Džordžom Nikolovskim i generalnim sekretarom Stevanom Karanfilovićem uputio u Štip, u goste prijateljima iz Bregalnice. Posle posete “Astibu”, ostali su na večeri, gde se do duboko u noć sedelo, jelo i pilo.
“Kad smo se vratili u Skoplje, osetio sam neku neobičnu mučninu. Preznojavao sam se, otvarao prozore, ostajao bez vazduha. Osećao sam bolove u grudima, verujući da je sve naivno i prolazno. Nažalost, sve je bilo opasno, jer su mi, sutradan, sjajni kardiolozi dr Srbinovski i dr Janakijevski rekli da sam oboleo od angine pektoris. Savetovali su mi da se odmah vratim u Beograd i da mi se izvrši koronarografija”.
U Beogradu sumnji više nije bilo: začepljena su tri krvna suda koja hrane srce. Tri dana je proveo u bolnici “Dragiša Mišović” i odluka je pala: odlazak u SAD je neminovan, gde će ga u Hjustonu operisati profesori Kuli, Debejki ili Džonson, sva trojica sa ogromnim iskustvom, za koje je slučaj Stjepana Bobeka predstavljao rutinsku stvar. U tome će mu pomoći Dimče Belovski, skopski prijatelj i tadašnji jugoslovenski ambasador u Vašingtonu. Ovaj je odmah uspostavio vezu sa dr Kulijem i zakazao operaciju.
Na aerodromu su Stjepana Bobeka i suprugu Olgu ispratili starija kći sa suprugom, ljudi iz Partizana i najbliži prijatelji.
“Neposredno pred operaciju, mnogi nepoznati ljudi bili su oko mene. Čak i izvesni dr Zvonko, moj zemljak, koji me je psihološki pripremao za operaciju. Imao sam utisak da su oko mene anđeli, ljubazni i veseli, koji su me hrabrili biranim rečima, ali i savetovali da više ne smem da sednem na trenersku klupu. Bilo mi je jasno tada da ću, ukoliko preživim, postati penzioner u pedesetoj...”
Ugrađeno mu je pet bajpaseva i kompletan operacioni proces je prošao bez problema. Nekoliko godina kasnije, da li četiri ili pet bajpaseva, često u šali primećuje kako ne zna njihov broj, ugradio mu je profesor Ninoslav Radovanović u Sremskoj Kamenici.
Budući slavljenik je pre desetak godina ostao bez supruge Olge. Kad zakoračite u njegov lepo uređeni stan u Ulici 27. marta, u velikoj dnevnoj sobi odmah na zidu ugledate portret supruge Olge. “Venčali smo se pre mnogo godina iz ljubavi i zasnovali divnu porodicu. Olga je bila moj oslonac i savetnik, dajući mi ogromnu moralnu podršku u svakom trenutku. Mnogo mi nedostaje, kao i mnogobrojni prijatelji kojih više nema među živima. U mojim godinama, znate, čovek je sve usamljeniji, i to je najveća životna muka”.
Ćerke Stela i Ina, visokoobrazovane i tradicionalno vaspitavane žive i rade u SAD. Žive skladno, skromno, i u krugu najbližih prijatelja, po uzoru na oca i majku. Stjepan Bobek je četvorostruki deda: starija Stela ima dva sina, Nikolu i Branka,mlađa Ina (supruga nekadašnjeg fudbalera OFK Beograda Ninoslava Zeca), ima sina Vladimira i ćerku Sandru. Čuju se svakodnevno sa svojim ocem i dedom, ali taj telefonski razgovor ne može da ublaži tugu Stjepana Bobeka što ih i po dve godine ne viđa.
Svi oni su mu velika životna radost, baš kao što je 85-godišnji Stjepan Bobek bio i ostao velika sportska radost miliona ljudi koji vole fudbal.

ZVALI SU DRUGI
NIJE Bobeku bilo svejedno što ga u Hjustonu, pošto je izašao iz šok-sobe, niko iz Partizana nije pozvao telefonom. Po povratku u Beograd jetko bi primetio: “Tada su morali da misle na Vukotića, Stojkovića, Živkovića, za njih je Bobek postao bivši čovek”. Međutim, prijatno je, čak i danas, kad podseća da su ga svakodnevno zvali Skopljanci i Atinjani, interesujući se kako se oporavlja. Takvu pažnju Stjepan Bobek nikad nije zaboravio.

(KRAJ)