Alahov poslanik

O MUHAMEDU, Alahovom poslaniku i verovesniku islama, najmlađe jednobožačke religije koju je, posle judaizma i hrišćanstva, svetu podario isti, prirodno oskudni, a duhovno neiscrpni zdenac semitskog Bliskog istoka, napisane su čitave biblioteke knjiga, i to kako u islamskom svetu tako i van njegovih predela. Uz sve to, na raznim stranama i kroz vekove različito motivisano i ostvarivano, interesovanje za Muhamedovu ličnost, misiju i delo, ostaje otvoreno pitanje šta se i koliko, zapravo, pouzdano o njemu danas može reći i napisati.
S razlogom je u svojoj originalnoj knjizi “Koran: na izvorima proročke reči” (Pariz, 1981, 129), počivši švajcarski orijentalista Pjer Krapon de Kaprona konstatovao da se “u stvari, Muhamed, utemeljitelj jedne civilizacije, na horizontu istorije ocrtava kao nesamerljiva pojava. Ali, pošto je ta civilizacija već više od trinaest vekova u neposrednom i gotovo permanentnom sukobu s našom, nije nam bilo dopušteno da ga razumemo. Jer, razumeti bi tada značilo prihvatiti vrednosti suprotstavljene našima, pa su stoga”, kako tvrdi jedan od najuspešnijih savremenih Muhamedovih biografa, britanski islamista i škotski anglikanac Montgomeri Vat, “zapadni pisci pokazali da su naročito skloni da o Muhamedu misle sve najgore i da zdravo za gotovo prime svako kritičko tumačenje neke činjenice (u vezi s njim) koje bi im se učinilo prihvatljivo”. Sasvim u skladu, dakle, s logikom čiju je suštinu paradigmatično sažeo srednjovekovni katolički polemičar Gibert de Nogent, priznavši da on žestoko napada tvorca islama, ne oslanjajući se ni na kakve pisane izvore i ne znajući o njemu, uistinu, ništa pouzdano, ali i ustvrdivši i da to čini bez imalo griže savesti, jer je, “dozvoljeno govoriti loše o onome čija zloćudnost prevazilazi sve što uopšte može biti rečeno”.

Sejač skandala

DANTE je, sa svoje strane, u 28. pevanju “Pakla” Muhameda smestio među “sejače skandala i raskola” (“seminator di scandalo e di schisma”). Razumljivo je, prema tome, da van islamskog sveta nije bilo lako steći uravnoteženu predstavu o Muhamedu i njegovoj istorijskoj ulozi. Pogrešno bi, međutim, bilo zaključiti da je za to isključivo zaslužna tendencija njegovog pretežno negativnog prikazivanja u nemuslimanskim, prvenstveno evropskim hrišćanskim sredinama. Jer, bilo je, premda u manjoj meri, i pozitivne, podjednako zavodljive nekritičnosti.
Od XVII veka, s buđenjem racionalističke kritike srednjovekovnog katoličkog dogmatizma i sholastičkih stega, počinje da se sa simpatijama gleda na islamski istok, a argumenti protiv unutrašnjeg ideološkog neprijatelja da se nalaze, pored ostalog, i u odbrani islama i njegovog tvorca od ostrašćenih i stereotipnih osuda crkvenih polemičara.
Hvale se i veličaju istinska i iskrena pobožnost muslimana, praktična razumnost islamskog učenja jednostavnog rituala i, uglavnom na primeru Osmanskog carstva, tolerancija prema drugim religijama, pri čemu je, dakako, bilo važnije uspostaviti uzorni kontrast u odnosu na stanje u klerikalno izopačenom katoličanstvu nego predočiti realnu sliku islama. Uznosi se i uloga muslimana u očuvanju i prenošenju vrednosti antičkog helenskog filozofskog i naučnog nasleđa novom, prijemčivom duhu zapadne prosvećenosti.
O Muhamedu lepo misli i jedan Lajbnic, nepoznati autor 1720. godine objavljuje izazovni pamflet “Muhamed nije varalica!”, a deset godina kasnije Anri de Bulanvilije piše krajnje pohvalni “Život Muhamedov”. Islamskom poretku i Muhamedu divi se i oštroumni Volter, prikazujući ga kao prototip dubokomislenog političara i osnivača jedne racionalne religije, za razliku, naravno, od uskogrude i uskomisleće vladajuće interpretacije i institucionalizacije hrišćanstva, protiv koje se borio.

Taoci bajke

O stvarnom Muhamedu je on svakako znao više od gorepomenutog zakletog antiislamskog polemičara Giberta de Nogenta, ali ne i onoliko više koliko bi se moglo pretpostaviti, niti je to što je mogao znati za njega bilo od primarnog značaja kad je pisao svoju tragediju “Muhamed” (1742).
Bitne su bile antiklerikalne ideje koje je posredstvom metafore Muhameda želeo i efektno uspeo saopštiti, u skladu s nastupajućim duhom novog vremena.
Francuski orijentalista Maksim Rodinson, takođe jedan od najboljih ovovremenih biografa Muhamedovih i sjajni znalac istorijata “muhamedanskih studija” u Evropi, opravdano ukazuje na osvedočenu nekonzistentnost i nedoslednost Volterovog stava prema Muhamedu.
Ovaj mu, naime, u drugačijoj prilici, može poslužiti i kao negativni primer prevaranta koji verskim bajkama zarobljava ljudske duše (vid. “The Western Image and Western Studies of Islam”, ”The Legacy of Islam”, Oksford, 1974, 39).
I Napoleon je, kažu, pročitavši Volterovog “Muhameda”, na Svetoj Jeleni komentarisao da u delu ima lepih stihova, ali da u njemu istorijska istina nije poštovana.
Poetični prorok iz Geteove “Pesme Muhamedove” (1774) opevan je s mnogo više iskrenog oduševljenja no što ga nalazimo kod Voltera, ali je i beznadežno udaljeniji od bilo kakve realne predstave o verovesniku islama.
“Izvesno je da danas niko ozbiljan neće čitati ’O herojima’ da bi se obavestio o životima i delima Odina, Muhameda, Dantea, Šekspira ili Napoleona. Za takve potrebe postoji ogromna i neuporedivo podobnija ili bolja literatura”, u pogovoru novog izdanja znamenite Karlajlove knjige (Beograd, 1988, 238) razložno zapaža Dragoš Kalajić.
Dodajmo da slično stoji stvar i sa simpatičnim “Poslednjim prorokom” (1897), srpskom biografijom Muhamedovom iz pera za svoje vreme natprosečno obaveštenog Dragutina Ilića, pisanom, u Karlajlovoj brazdi, izrazito apologetski, u želji da se razbiju ili bar ublaže antimuslimanska predubeđenja pravoslavnih Srba, a njihova braća “Muhamedove vere” privole zajedničkom nacionalnom delovanju protiv Austrougarske.

NA ČELU SLAVNIH
POKRET autentičnog, ali i onaj ideološki tendencioznog ”antievropocentrizma”, naglašenije svojstveni drugoj polovini dvadesetog veka na zapadu, dali su novi podsticaj preispitivanju i pozitivnom vrednovanju Muhamedove ličnosti i mesta u istoriji. Stiže se tako, na primer, i do knjige Amerikanca Majkla Harta Stotina, u kojoj se saopštava lista od stotinu ”najznačajnijih” ljudi u istoriji čovečanstva. Na čelu liste je niko drugi do Muhamed, jer je jedini uspeo da ostvari podjednako veliki i trajan učinak na verskom i svetovnom planu, što se odista teško može osporiti.
(Nastaviće se)