Novi lik i delo

ISTAKNUTO mesto verovesniku islama dodelio je i Fransoa Šatle, u svom poslednjem delu, “Rečniku političkih ostvarenja” (Pariz, 1986). Moglo bi se navesti još mnogo primera savremene “rehabilitacije” lika i dela Muhamedovog, sve do njihovog, za pravoverni islam, inače, načelno svetogrdnog prenošenja na filmsku traku i bioskopsko platno u libijsko-kuvajtskom spektaklu “Pod zastavom Muhameda” (1982), gde se, u holivudskom maniru, veliča poslanikova borba protiv nasilja, ropstva, lažnih bogova i idola, a što bi trebalo da ga prikaže svevremeno aktuelnim.

Dve verzije

I DALJE je, međutim, bez odgovora pitanje šta se i koliko danas pouzdano zna o čoveku koga je Alah početkom šestog veka po Hristu u Arabiji odabrao da mu saopšti konačnu versku istinu i poveri mu njeno prenošenje ljudima. Kako njegovom kuđenju i hvaljenju kroz istoriju osnovni motiv i namera nisu bili izgrađivanje i saopštavanje objektivne, na činjenicama i nepristrasnom prosuđivanju zasnovane predstave o ovoj nesporno istaknutoj ličnosti svetske istorije, već uvek postizanje nekog drugog, mahom ideološkog cilja, valjalo bi razmotriti koja je to, kako napisa Dragoš Kalajić, “ogromna i neuporedivo podobnija ili bolja literatura”, za kojom bi se s poverenjem moglo posegnuti.
Nema sumnje da je, kao što smo na samom početku istakli, literatura o Muhamedu stvarno ogromna. U vezi s njom jedino to je sasvim izvesno. Ostalo jeste ili može biti sporno. Sva je prilika da je postojanje opsežne i detaljno razrađene stare muslimanske tradicije o Muhamedovom životu i delovanju stvorilo privid da su se oni odvijali “u punoj svetlosti istorije”, kako je verovao, recimo, ugledni i uticajni Ernest Renan.
Istina je da se na osnovu islamskog životopisa Alahovog poslanika i srodnih klasičnih spisa može, gotovo bez pukotina i praznina, (re)konstruisati njegov životopis, pogotovo od trenutka kad mu je, u dobi od oko četrdeset godina, “spuštena” prva kuranska objava, ali se ni u jednom trenutku ne bi smelo gubiti iz vida da je to tradicionalna muslimanska verzija životopisa, za koju nije moguće s dovoljno pouzdanja tvrditi da verno odražava, u nekim alternativnim ili paralelnim savremenim vrelima drugačije provenijencije neproverljive, činjenice njegova života.
I sam Kuran, svakako najautentičniji, ali i naglašeno fragmentaran izvor podataka o Muhamedovom vremenu i životu, tek naknadno je zapisan, dok najranije sačuvane Poslanikove biografije potiču iz devetog veka, što će reći da su nastale približno dva stoleća posle perioda na koji se odnose.
Sastavljači tih najstarijih biografija služili su se, doduše, nekim prethodnim, izgubljenim verzijama Muhamedovog životopisa, koje svojim usmenim “lancima kazivača” sežu do u Prorokovo doba i oslanjaju se na proverene izveštaje njegovih sledbenika i saboraca, ali se, s obzirom na okolnosti date epohe i normativni karakter ozvaničene biografije (“reči i dela”) Bogom nadahnutog Verovesnika, ne može otkloniti pretpostavka o njihovom bar delimičnom ciljnom redigovanju.

Sve u Kuranu

KRITIČKA uporedna analiza tekstova, kojom se nauka već odavno uporno bavi, osnažila je ovakva logična naslućivanja, ali nije mogla bitno doprineti bacanju sasvim novog svetla na Muhamedov život i na tok njegove poslaničke misije, jer, jednostavno, nema i po svoj prilici nikad neće ni biti pronađeni neki dosad nepoznati savremeni izvori nesporne autentičnosti.
Neki proučavaoci, čak, donekle hiperkritički smatraju da Muhamedova istorija počinje i završava se Kuranom, dok je sve ostalo što je o njemu zapisano “rekonstrukcija a posteriori” (vid. M. Tozy, “L’islam e la sfida delle appropriazioni”, u “La libertààà religiosa tra tradizione e moderni diritti dell’uomo”, Torino, 2002, 120).
Pokušaji da se prikupe relevantni vizantijski, sirijački, jermenski i jevrejski izvori, radi upoređiva i ukrštanja s muslimanskim, dali su skromne rezultate (vid. npr. P. Crone - M. Cook, “Hagarism”, Kembridž, 1977). Ovakva nedostatnost pouzdane savremene građe o Muhamedu i nastanku islama navela je neke istraživače da potpuno odbace verodostojnost ukupne muslimanske tradicije koja se odnosi na taj najraniji period.
Tako je, recimo, sredinom osamdesetih godina izraelski arabista druskog porekla Sulejman Bešir, na osnovu iščitavanja nekih rukopisa iz umajadskog doba, smelo ustvrdio da opšteprihvaćeni životopis Muhamedov nije ništa drugo do pozna, tendenciozna antiumajadska mistifikacija iz abasidskog vremena, a da je sam islam, zapravo, “verski izraz nacionalnog bunta hrišćanskih Arapa”!
Za naučne krugove, naravno, ni ovakav, činjenično podjednako skromno utemljeni i ne manje tendenciozni ikonoklazam, nije se pokazao kao prihvatljiv.
U najboljem slučaju, a to je ono što ozbiljna islamologija nastoji da domaši, moguće je na osnovu svestranog razmatranja, kombinovanja i kontrastivnog sučeljavanja podataka iz raspoloživih tradicionalnih i netradicionalnih izvora izvesti liniju Muhamedove biografije koja se čini najverodostojnijom.
I takva verzija, čiji će sažeti prikaz biti saopšten na narednim stranicama, temeljno počiva na islamskoj predaji, što nalaže načelnu rezervu u pogledu njene poželjne naučne zasnovanosti. Boljeg načina, međutim, nema.

RANI IZVORI
VELIKI istoričar Arnold Tojnbi se, s profesionalne tačke gledišta istoričara, nedvosmisleno pozitivno izrazio o “prvorazrednoj vrednosti” mnogih ranih izvora za proučavanje istorije islama, počevši od Muhamedovog vremena, što omogućava da se tok Muhamedovog života, za razliku od Isusovog, prati u svim fazama, a u nekim vremenskim odsečcima čak i iz dana u dan.
(Nastaviće se)