Duh ili genije?

O prirodi Muhamedovog nadahnuća mnogo se raspravljalo van islamskog sveta, za koji je njegova božanska provenijencija sam temelj vere, pa prirodno za muslimane ni u čemu ne može biti sporna. Objašnjenja su se, među nemuslimanima, kretala od strogo racionalističkih, koja u Muhamedu vide autora Kurana s jasnim ideološko-političkim predumišljajem i programom, do onih za koja je Alahov Poslanik bio, prosto naprosto, fanatik poremećenog uma. Iako će puna istina o spletu razumskih i vanrazumskih činilaca koji su doveli do artikulisanja Muhamedove verske poruke ostati, nužno, zauvek, u onome što je najbitnije, nedokučiva, nauka se danas opredeljuje za kompleksan, nijansiran i neisključiv pristup.
U skladu sa svetom i pojavama koji su ih okruživali, Muhameda su njegovi mekanski savremenici morali doživeti kao opsednutog (zlim) duhom/genijem (medžnun), kao plemenskog vrača i vidovnjaka (kahin) ili, pak, tajanstvenog maga (sahir), pa čak i pesnika (šair), od čega se on u Kuranu izričito brani.

U ZAVISNOSTI od saznanja svoga vremena, škole mišljenja kojoj su pripadali, a i naučne mode, nemuslimanski analitičari različitih užih stručnih profila i interesovanja Muhamedovo “stanje izmenjene svesti” (vid. S. Petrović, Stanja izmenjene svesti, Beograd, 1990) u trenutku primanja objave tumačili kao epileptične napade, što je jedno vreme bilo prilično široko prihvaćeno, kao trans, ekstazu, viziju, snoviđenje, inspiraciju...
Muslimani, razumljivo, pokušaje utvrđivanja takve etiologije Objave smatraju duboko pogrešnim, pa i uvredljivim, antiislamskim. Jedan od islamologa koji su se najprodubljenije bavili psihološkim aspektom Poslanikove pojave, švedski naučnik Tor Andrae zastupa, na primer, uravnotežen stav, prema kome se u iskrenost Muhamedovog ubeđenja da mu je od samog Boga poverena sveta dužnost propovedanja nove vere ne može osnovano sumnjati. U slučaju Muhamedovog nadahnuća, po mišljenju istog učenog biografa, najpre će biti reči o auditivnoj, a ne vizuelnoj inspiraciji, dok se postojanje dugačkih, nepoetično diskurzivnih delova objave, odnosno poznijih kuranskih sura, može objasniti postepenim podvođenjem izvorno spontane inspiracije pod kontrolu svesne volje.
Prema muslimanskom predanju, Muhamed se kao verovesnik poverio prvo onima u koje je imao najveće poverenje, supruzi Hadidži, nećaku Aliju i oslobođeniku Zejdu ibn Harisu, kod kojih je naišao na puno razumevanje i podršku. Ovo troje su, ujedno, uz samog Poslanika, postali prvi muslimani.
Krug se postepeno širio, obuhvatajući mahom ljude skromnijeg imovnog statusa i razne nezadovoljnike iz Muhamedovog bližeg okruženja, ali je u prvo vreme delovao kao zatvorena grupa posvećenika ili sekta koja se ponajviše tajno okupljala, prihvatala nove istine koje im je Muhamed saopštavao i zajednički se molila Alahu. Ako je i bila primećena, ovakva diskretna aktivnost izazivala je samo podsmeh, pa i sažaljenje mekanskih politeista.
Tek četvrte godine nakon prve objave, Muhamedu je, kako beleži muslimanska tradicija, naloženo da počne otvoreno pozivati u novu veru i upozoravati neznabošce da su u opasnoj zabludi, jer veruju u beživotne i lažne kumire, a ne poznaju i ne priznaju spasonosnu istinu o Jednom i Jedinom Bogu. Čim je on, posle jednomesečnog oklevanja, odlučio da posluša nalog Svevišnjeg, došlo je do prvog otvorenog neslaganja s okruženjem, koje ne samo da se na njegov poziv uglavnom oglušilo, već je u Muhamedu sve manje videlo nastranog čudaka s grupicom besprizornih sledbenika, a sve više rastuću opasnost po odvajkada uspostavljeni poredak vrednosti i odnos snaga u gradu.
Najviše su se, naravno, uznemirilioni najmoćniji. Zamolili su, čak, Muhamedovog strica i svojevremeno zaštitnika Abu Taliba da ovoga privede pameti i dogovoru, ali mu je Poslanik, navodno, odlučno odgovorio: “Tako mi Alaha, sve i kad bi mi dali mesec u jednu, a sunce u drugu ruku, ne bih odstupio od onoga što mi je Bog naredio”. Zadivljen Poslanikovom nepokolebljivošću, Abu Talib mu je, navodno, obećao podršku i zaštitu, što je učinilo još nekoliko viđenijih Kurejšita, ne napustivši, ipak, pradedovsku mnogobožačku veru. Muhamed je tako bar lično bio delimično zaštićen, ali se gnev politeista stao sve neprijatnije i grublje obrušavati na njegove slabije sledbenike koji takvu zaštitu nisu imali.

OTPOČELO je razdoblje neizbežnog sukoba, tokom kojeg se osamdesetak nezaštićenih muslimana privremeno iselilo u hrišćansku Etiopiju, gde su naišli na dobar prijem, a sam Muhamed je, s nekolicinom najbližih saboraca, iako pod stalnim pritiskom, nastavio da gromkim i pretećim kuranskim porukama upozorava nevernike i ukazuje im na prednosti prihvatanja islama. Kroz poučne priče o pretežno biblijskim prorocima, koje je Alah ranije slao odabranim narodima, a koji bi na kraju redovno od većine u tim narodima bivali izneveravani, želelo se opomenuti savremenike, kako se ista greška, ovoga puta fatalno, ne bi ponovila.
Istovremeno, postavljani su temelji kulta i propisane glavne verske dužnosti, prvenstveno ritualna molitva koja je u to rano doba, na jevrejski i hrišćanski način, klanjana lica okrenutog prema Jerusalimu. Muhamedovim protivnicima u Meki su ponajviše i smetali njegovi susreti s hodočasnicima koji su iz bliže i dalje okoline o verskim praznicima i vašarima dolazili u grad, a kojima je on objašnjavao odredbe nove vere. Takva susretanja nastojali su, stoga, na sve načine da osujete.
Uslovi su za srazmerno malobrojne muslimane i njihove najbliže rođake postajali sve nepovoljniji, tako da su, kako izveštava predanje, izvesno vreme čak bili potpuno izopšteni i proterani van grada, u njegovu surovu okolinu.
Muhamed je počeo shvatati staru, a njegovim primerom najubedljivije potvrđenu istinu da “niko nije prorok u svom selu” i razmišljati o napuštanju Meke.
Takvom opredeljenju doprineli su i udarci koje mu je sudba upravo u to vreme zadala, smrti strica Abu Taliba i žene Hadidže, bez čije podrške se osetio mnogo nesigurniji, tim više što je Abu Taliba na čelu hašimitskog klana zamenio jedan drugi njegov stric, izrazito neraspoložen prema islamu, iz Kurana po zlu poznati Abu Leheb.      

USPEH U ZAVIČAJU
Poslanik je, uprkos tegobnim prilikama, u svom rodnom gradu ostvario određene uspehe, kakvim se, recimo, smatra prelazak na islam uglednog protivnika nove vere i budućeg drugog “pravovernog” halife Omera ibn al-Hataba koji je, budući čovek izuzetno snažne ličnosti, postao isto toliko beskompromisni borac za islam koliko mu se prethodno žestoko opirao.
(Nastaviće se)