Prvi glavar Medine

 
MUHAMED je tako, šest godina po useljenju u Medinu, postao neprikosnoveni glavar ovoga grada, duhovni i svetovni čelnik muslimanske i arabljanske ume, bez inorodnih i inovernih primesa.
Glas o njemu nezadrživo se širio Arabijom.
Prilazilo mu je jedno pleme za drugim.
Činjenica da je islam hronološki došao tek kao treća monoteistička religija sa zajedničkim semitskim ishodištem, unazad je prevaziđena tako što je praotac svih jednobožaca, biblijski Avram/Abraham, a kuranski Ibrahim, označen kao hanif (muslim) tj. zastupnik čiste i prave vere u Jednog i Jedinog Boga, a ne kao jevrejski prorok, dok je preko sina Ismaila smatran i praocem Arapa.
Prigrlivši islam, Arabljani su, prema tome, samo spoznali istinu te prvobitne “vere Avramove”, ne nadovezujući se pri tom na religijska iskustva i praksu drugih plemena i naroda.
Ibrahimu i Ismailu se u islamu pripisuje i podizanje Kabe, četvorougaone središnje građevine unutar kompleksa mekanskog svetilišta, u koje su neznabošci naknadno uneli svoje idole, čime su oskrnavili čistotu “vere Avramove”.
Pred muslimanima je stajao uzvišeni zadatak da joj tu čistotu vrate, što je pretpostavljalo povratak u Meku, odnosno njeno zaposedanje i privođenje “Kući Islama” (dr al-islm).
Muhamed je, međutim, iz razumljivih razloga želeo da u kolevku islama uđe mirno, bez sukoba i prolivanja krvi, a i Mekanci su počeli shvatati da će, posle neuspešnog višegodišnjeg suprotstavljanja, i za njih biti korisnije da uđu u pregovore sa svojim bivšim sugrađaninom.
Kad se Muhamed s nenaoružanim pristalicama početkom 628. godine pojavio pred Mekom, s namerom da obavi hodočašće, Mekanci mu prvo ne dopustiše da uđe na svetu teritoriju grada, ali kasnije ipak stupiše, prvi put, u ravnopravne pregovore s njim, što je implicite značilo i priznavanje dostojanstva i značaja islama i muslimana.
Po mestu gde su tekli pregovori i postignuta nagodba, ovaj sporazum između Mekanaca i Muhameda, kojim svi u muslimanskim redovima nisu baš bili zadovoljni, u istoriji islama je poznat kao “Ugovor iz Hudajbije”.
Dogovor je podrazumevao odlaganje hodočašća za narednu godinu, s tim što će muslimanski hodočasnici moći da se zadrže u gradu najviše četiri dana, kao i desetogodišnje primirje i načela međusobnih odnosa i mogućnosti uspostavljanja savezništava s trećim stranama.
Za razliku od nekih svojih nestrpljivih pristalica, mudri taktičar Muhamed, s nepogrešivim osećanjem za pravi trenutak, pravilno je procenio perspektivni značaj dogovora postignutog s Kurejšitima i zadovoljan se vratio u Medinu.
“Pokretačka snaga Muhameda povukla ga je sada u susret velikom izvoru svih političkih razuma: kompromisu”, zapisao je svojevremeno pronicljivi publicista Vilijam Bolito (Dvanaestorica protiv bogova, Zagreb, 1960,113).
Izdašnu kompenzaciju za odlaganje hodočašća u Meku poglavar sve moćnije zajednice muslimana ostvario je zauzimanjem jevrejske naseobine u plodnoj oazi Hajbar, što je, zapravo i njegov prvi pravi osvajački pohod.
Muslimansko predanje objašnjava da je razlog za napad na Hajbar bilo uporno neprijateljstvo njegovih žitelja prema novoj veri i Alahovom poslaniku, naročito podgrejavano i dovedeno do navodnih priprema za nasrtaj na muslimane od trenutka kad su iz Medine onamo delom izbegli pripadnici plemena Benu Nadir i neki medinski “licemeri”.
Sigurno je da Muhamed nije uživao naklonost Jevreja u Hajbaru, ali će pre biti da je njegova odluka da ih napadne imala mnogo konkretnije političke i ekonomske motive.
Muslimani su oazu osvojili srazmerno lako, ali je to osvajanje za islam postalo trajno značajno, jer za njim nije usledilo uništenje, zarobljavanje ili proterivanje poraženih, već nametanje odredaba ugovora, kojim je hajbarskim Jevrejima dopušteno da ostanu na svojoj zemlji i obrađuju ju je, pod uslovom da muslimanima plaćaju određeni danak.
O “ravnopravnosti” strana ugovornica svedoči zaključna klauzula da muslimani u svakom trenutku, ako to nađu za shodno, mogu Jevreje iseliti iz Hajbara.
Status dodeljen hajbarskim Jevrejima nagovestio je, u osnovnom, princip na kome će počivati odnos prema pokorenim sledbenicima (Svetih) Pisama (ar. ahl al-kitb), pre svih Jevrejima i hrišćanima, kojima je, za razliku od neznabožaca, ako prihvate muslimansku vlast, obavezno garantovati nepovredivost života, poseda i vere, ali uz plaćanje glavarine (džizje) i pristajanje na niz prilično teških, diskriminatorskih uslova.
Kao prototip razrađene verzije takvog ugovora o “zaštiti” (ar. dimma), uzima se, inače, onaj koji je Muhamed nešto kasnije sklopio s hrišćanima iz starog južnoarabijskog grada Nedžrana, o čemu će u drugom kontekstu još biti reči. Hodočašće (umra) odloženo prethodne godine Muhamed je, s oko dve hiljade sledbenika, u skladu s odredbama Ugovorom iz Hudajbije, u najboljem redu i miru obavio 629. godine, što je znatno doprinelo njegovom ugledu u Meki, gde je već bio stekao nemali broj pristalica.
Ako se izuzme težak poraz muslimanskih odreda na sirijskoj granici, u sukobu s vizantijskom i gasanidskom vojskom, period od hodočašća do trijumfalnog ulaska u Meku 630. godine bio je berićetan za Muhameda, kome su pohitali da se pridruže mnogi ugledni pojedinci i plemena iz bliza i daleka.
Od onih koji bi mu iskazali pokornost Poslanik ranije nije tražio i da pređu na islam, već se zadovoljavao time da budu neutralni u njegovim sukobima s neprijateljima nove vere i da mu plaćaju ugovoreni danak.
Sad je, međutim, od Arabljana počeo zahtevati da prihvate propise vere Alahove, dok je Jevrejima i hrišćanima, pogotovo ako se dobrovoljno potčine, namenjen bio status “štićenika” (zimija). Otvorene neprijatelje nije moglo čekati ništa dobro.
(Nastaviće se)