Alahova volja zakon

U MEKI je, kako se Muhamed i nadao, došlo do slabljenja i raspada protivislamskog fronta, pa je on 630. godine odlučio da je konačno potčini, iskoristivši kao razlog za pohod jedan slučaj kršenja primirja od strane Kurejšita, za koji je sračunato odbio da prihvati ponudu zadovoljenja i produženje važenja sporazuma o miru. Muslimanska vojska od deset hiljada boraca ušla je u Meku s četiri strane, nailazeći na zanemarljiv, tek sporadičan otpor. Prilikom zauzimanja svog rodnog, godinama neprijateljskog grada Muhamed je prema njegovim žiteljima ispoljio uzornu blagost, a viđenije čak i bogato obdario, tako da je većina Mekanaca odmah primila islam.
Nemilosrdno se obračunao jedino s paganskim idolima, simbolima mračnih vekova neznaboštva (džahilije), porazbijavši ih, u Kabi i oko nje, više od tristapedeset. Bio je to sasvim logičan postupak, jer “razaranje skulptura koje nešto predstavljaju jeste razaranje hijerarhije koja se više ne priznaje” (E. Kaneti). Jedno istorijsko razdoblje za Arabiju se nepovratno završilo.

Novi poredak

Predstojala je svetska misija nove vere. Mekanskim svetilištem odjeknuo je Muhamedov glas, saopštavajući volju Alahovu: “Mekanci! Alah je jedan i nema mu druga. Svoja obećanja je ispunio. Kurejši!
Od danas nek nestane vaše neznabožačke oholosti i silovitosti zbog predaka vaših! Svi smo mi deca Adamova, a Adam je od praha stvoren. Alah u svojoj objavi veli: “O ljudi! Mi smo vas od muškarca i žene stvorili i plemenima i narodima vas učinili, da biste se upoznavali! A od vas je kod Alaha najcenjeniji onaj koji Ga se najviše boji! Alah sve zna i o svemu je obavešten!”
Posle Muhamedovog povratka u rodni grad, koji postade prestonica svekolikog islama, Medinjani se pobojaše da bi ih Poslanik, kome su pomogli da ostvari najveće uspehe, mogao izneveriti i preći u Meku. To se, međutim, nije dogodilo. Muhamed se u Meki zadržao onoliko koliko je bilo potrebno da se uspostavi novi poredak i muslimanska vlast, pa se, vođen osećanjem duga i moralne obaveze, vratio u Medinu.
U međuvremenu su kod mesta Hunajn poraženi nepokorni centralnoarabijski nomadi iz plemena Havazin, a i žitelji obližnjeg Taifa dovedeni su u položaj koji im nije ostavljao drugi izbor do da se priklone islamu.
Deveta godina po hidžri poznata je kao “godina delegacija”, tokom koje su se na poklonjenju Muhamedu u Medini smenjivala izaslanstva iz čitave Arabije, od kojih su neka dolazila i iz udaljenih krajeva. U samom gradu, međutim, Poslanik se i dalje suočavao s otporom nekih nepoverljivih klanova, koje muslimanski izvori bez razlike nazivaju “licemerima”, kao i osporavanjem namere da se krene u veći vojni pohod ka severnim delovima Arabije, do granica velikih carstava, jer se, navodno, pribojavao nagoveštene ofanzive vizantijskog cara Iraklija. Muhamed, vešt i uporan, ipak je delom ostvario svoj plan i organizovao naporan pohod čiji je krajnji geografski, srazmerno skromni domet bio Tebuk, na pola puta između Meke i Damaska.
Iako u vojnom smislu nije urodila nekim konkretnim postignućem, ekspedicija na sever povela je do proširivanja zone Muhamedovog uticaja, jer su mu tokom logorovanja u Tebuku prišli i pokornost iskazali vladari nekolikih jevrejskih i hrišćanskih državica iz okolnih krajeva. Pokret ka rubnim područjima Arabije došao je, po svoj prilici, i kao znak učvršćivanja predstave o tome da je islamom i objavom na arapskom jeziku Alah svakako odlikovao Arabljane, ali da njegova istina nije samo njima namenjena, već da joj je karakter univerzalan, pa je treba širiti i prenositi onima koji je još nisu upoznali.

Krvna osveta

SIMPTOMATIČNO je da Muhamed tokom medinskog perioda svoje verovesničke misije više ne govori o tome da je njegov sveti zadatak da svome narodu donese “arapski Kuran”, odnosno Kuran na arapskom, kako je to u više navrata prethodno oglašavao u Meki.
S druge strane, Poslanik je, kao političar i vođa, radi konsolidovanja zajednice muslimana, istrajno stremio tome da ublaži i izgladi endemske sporove i sukobe koji su, uz povremene erupcije, stalno tinjali među arabljanskim rodovima i plemenima, usled krvne osvete i uzajamnog pljačkanja. U tome je imao dosta uspeha, ali je smirivanjem međuarabljanskih strasti oslobođena ostala njihova velika agonistička energija. Na ekonomskom planu, pak, valjalo je pronaći alternativu sticanju dobara putem povremenih pljačkaških prepada, od vitalnog značaja za samo manjim delom proizvodnog društva u Arabiji, a nezamislivih unutar muslimanske ume , utemeljene na načelu bratske solidarnosti.
Muhamedovo poslanje bližilo se punom ostvarenju, ali i zemnom okončanju. Preostalo je da se krug zatvori onde gde je sve i počelo, u najsvetijem mestu islama.
Poslanik nije želeo da lično obavi hodočašće i tom prilikom klanja pred vernicima u Meki, sve dok ritual hadžiluka ne dobije definitivnu i uzornu islamsku formu.
Prethodno je (631), sledeći Muhamedova uputstva, njegov nećak i zet Ali u Meki objavio da sveta mesta ubuduće više neće, kao dotle, smeti pohoditi svi Arabljani, već samo oni koji “veruju u Alaha, Njegovog Poslanika i u život posle smrti”.
Neznabošcima je ostavljeno četiri meseca da razmisle, a ako odluče da ostanu privrženi staroj veri, “volja Alahova biće izvršena”.
Nije trebalo objašnjavati šta to znači. Preostali mnogobošci pohrlili su pod okrilje islama, iako je ostalo da lebdi pitanje koliko su duboko pripadnici pojedinih nomadskih, beduinskih plemena bili istinski prožeti islamskom bogobojaznošću. Ne upućuje li na to, uostalom, i kuranska tvrdnja da su “beduini nevernici i licemeri najžešći”.
Svestan da se njegova misija bliži kraju, Muhamed saopšti odluku da 632. godine predvodi muslimane na godišnjem hodočašću u Meku. To čuveno hodočašće, kad je Poslanikovim nadahnutim primerom u svim pojedinostima, konačno i za sva vremena utvrđen celokupni obred hadža, u muslimanskoj tradiciji je poznato kao “Oproštajni hadžiluk” ili “Hadžiluk oporuke”, a opisano je kao istovremeno svečan, dramatičan i potresan čin, vrhunac Muhamedovog poslanja.
(Nastaviće se)