Sve prorokove žene

NA BRDU Arefat, jednom od lokaliteta višedelnog rituala hodočašća, Muhamed je pred - kako tvrdi predanje - stotinak hiljada vernika, izgovorio znamenitu poslednju propoved (hutbu), kao svojevrsnu oporuku muslimanima. Upozorio ih je, navodno, da pažljivo slušaju njegove reči, jer nije znao hoće li mu biti suđeno da se i dogodine s njima na istom mestu nađe. U muslimanskoj tradiciji sačuvan je, u nekoliko bliskih verzija, tekst ove besede, kojom je Poslanik, zapravo, programski sažeo najvažnije moralne i praktične odredbe islamskog učenja i naglasio da je njihovo strogo sprovođenje jedini zalog ljudske sreće i spasenja.
Ima izveštaja da se Muhamed već tokom hadžiluka nije dobro osećao, a nekoliko meseci po povratku u Medinu na njemu su se stali ispoljavati simptomi sve teže bolesti, verovatno nekakve groznice. Preminuo je, u odaji svoje najdraže žene Ajiše, 8. juna 632. godine, dok se u džamiji tik uz kuću obavljala jutarnja molitva koju je, po Muhamedovom nalogu, predvodio njegov poverenik, uskoro i prvi “pravoverni” halifa (“namesnik, zastupnik”) Abu Bekr. Verovesnik se preselio u večnost, a veri koju je ustoličio u svom zavičaju tek je predstojao neslućen svetski pohod osvajanja ljudskih duša i zemljinog šara.

Alahov put

MNOGO je i velikim delom protivrečno zaključivano i pisano o ljudskoj strani Muhamedove ličnosti. Tome je, pored razumljivog interesovanja koje je kod sveta budila jedna istorijska pojava takvog značaja i trajnog zračenja, svakako doprinela i činjenica da islam, u svom beskompromisnom monoteizmu, ponovljeno insistira na tome da je Alahov poslanik samo čovek, bez ikakvih atributa božanskog.
Pošto je, dakle, čovek, zašto ne ispitati kakav je kao čovek bio i koliko je živeo i ponašao se u skladu s vrednostima i načelima učenja koje je propovedao.

Izazovi

Takvom izazovu je teško odoleti, što posebno važi za islamsku apologetiku i antiislamsku polemiku. Posmatra li se ista stvar iz drugog ugla, može se reći da je Muhamed, doduše, bio čovek, ali ipak ne i sasvim običan i prosečan čovek, već nadahnuti verovesnik, sred ljudi odabran da mu se “spusti” Alahova istina i zadužen da je drugim ljudima saopštava. Reči, postupci i ukupno ponašanje Poslanikovo za islam i muslimane postali su uzorni,a kroz overeno muslimansko predanje (sunu, odnosno hadise) i normativni, pa im je, kao usmeravanim i vođenim Božijom promišlju, vekovima poklanjana izoštrena pažnja.
Iz ranije navedenih razloga, međutim, o Muhamedovim osobinama i karakteru još je teže pouzdano suditi nego o događajnoj strani njegove misije, jer o toj dimenziji Poslanikove pojave vlada još veća činjenična oskudica.
Ono što se s priličnom sigurnošću može zaključiti jeste da je Verovesnik bio čovek izuzetnih sposobnosti.
Posedovao je prodornu inteligenciju, živu uobrazilju, snažnu volju, harizmatsku sugestivnost, ali i izraženi smisao za realnost. U ophođenju s ljudima bio je, izgleda, obazriv i proračunat, ali ne i lišen čovekoljublja i širine, tanani psiholog, upućen u najdublje tajne i ponore ljudske duše. Nastupao je s osmehom. Svoje islamsko pozvanje doživljavao je, nesumnjivo, iskreno, što ne znači da se u društvenom i političkom delovanju na putu Alahove istine, kad bi zatrebalo, nije uspešno služio lukavstvom i prepredenošću.
Kao predvodnik zajednice, presuditelj u svakodnevnim stvarima i državnik, bio je, po prirodi stvari, prinuđen da čini i neke izbore i kompromise koje bi bilo teško uklopiti u najstroža merila prethodno objavljenih načela islamskog morala, ali su takva protivrečja gotovo redovno razrešavana ili bar relativizovana novim kuranskim objavama, a ove su, kako je vreme odmicalo, postajale sve pragmatičnije i neposredno, konkretno funkcionalne.

Bračni život

PREMA svim saznanjima i uz zadržavanje nužnog opreza u pogledu verodostojnosti tradicionalnih izvora, napose u domenu stvaranja slike o Muhamedovim karakternim i moralnim osobinama, može se zaključiti da je, sve u svemu, bio nenametljiv, skroman i nesklon raskoši, privržen porodici i bliskim prijateljima, s izrazitim osećanjem mere i pravičnosti, naravno, na islamski način.
Poslanikov bračni život predmet je najvećih kontroverzi.
Na temelju činjenice, koju muslimanska tradicija ne poriče, da se posle Hadidžine smrti, tokom dvanaest godina čak devet puta ženio, kao i otvorenog tretiranja polnosti i čulnih zadovoljstava u Kuranu, u delu nemuslimanske literature i javnog mnjenja odavno se uvrežila predstava o Muhamedu kao pohotniku i razvratniku. Islamska apologetika takvo mišljenje, naravno, opovrgava, nastojeći da motive Poslanikovog mnogoženstva objasni socijalnim okolnostima i političkim potrebama u kojima su tekle pojedine faze njegovog delovanja, pa čak i milosrđem.
Nema sumnje da se i ovaj delikatni aspekt Muhamedovog ponašanja mora sagledavati u istorijskim i društvenim koordinatama tadašnje primitivne Arabije na odsudnom civilizacijskom raskršću, a ne prosuđivati na osnovu nekih drugih, tom vremenu, prostoru i kulturi neprimerenih i na njih neprimenjivih običajnih i etičkih kriterijuma. Uz ovu principijelno važnu metodološku ogradu, koju čak i neki savremeni islamolozi kao da previđaju, mora se, istine radi, konstatovati da je Muhamed, možda i usled nekih prikraćenosti tokom tegobne mladosti i potpune zaokupljenosti verovesničkom vokacijom za vreme braka s Hadidžom, u poslednjoj dekadi života ispoljavao živu naklonost prema “lepšem polu”, bračno, a prema nekim izveštajima i vanbračno se okruživši čitavim haremom.
Njegovo držanje u stvarima braka, porodice i odnosa prema ženi uopšte, biće od suštinskog uticaja na potonju verskopravnu razradu i životno ostvarivanje specifičnog,neravnopravnog statusa žene u islamu, sve do danas.
(Nastaviće se)