Vodič vere miliona

DRUGO pitanje koje se u vezi s Muhamedovim revnovanjem na Alahovom putu takođe neprestano kritički razmatra u protivrečnom polemičkom ključu jeste pribegavanje sili u širenju islama. Kako će o toj temi biti više govora na drugom mestu u ovoj knjizi, recimo samo da se tradicionalnoj liniji muslimanskog uveravanja u to da islamu načelno nije svojstveno širenje silom, već mirno „osvajanje srca“ vrlinom i istinom, često, kao krunski protivargumenti, suprotstavljaju upravo primeri Muhamedovog nasilja nad nemuslimanima. Istina će, ponajpre, biti nekako u sredini.
Možda je najbliži iznalaženju njene uravnotežene formule onaj nepristrasni napor kompetentnog analitičara, koji je došao do izražaja, recimo, u zaključku francuskog islamiste Rožea Arnaldeza, da je Muhamedu inicijalno svagda na srcu više ležalo mirno i diplomatsko rešavanje sporova i pridobijanje pristalica, ali da ono, iz objektivnih razloga, često nije bilo mogućno. Jednostavno, postojali su neistomišljenici koji, rukovođeni svojim shvatanjima i interesima, ne samo da ni po koju cenu nisu želeli da prime islam, već su muslimansku opštinu u svojoj sredini ili okruženju doživljavali kao opasnost i trudili se da joj naude i da je unište. Drugog sredstva, sem pribegavanja sili, legitimnog iz unutrašnje perspektive Muhamedove poslaničke misije na Alahovoj stazi, u takvim prilikama nije moglo biti. Kao političar i državnik, verovesnik je, tako, spremno postajao i vojskovođa.

Sure i Ajeti

I PORED sve žestine s kojom se, pozivajući na kaznu i obračun, neke kuranske sure i ajeti (znakovi) obrušavaju na neprijatelje islama, nije ni najispravnije ni sasvim istorično osvajački islam, s kojim se svet traumatično suočio od vremena umajadskih i abasidskih halifa, izvoditi neposredno i bez ostatka iz izvorne ideje Objave (R. Arnaldez, Mahomet, Pariz,1970, 32). Taj osvajački islam jeste nepobitna realnost, ali bar koliko temeljno kuranski toliko i epohalno-istorijski uslovljena i proizvedena.
Čini se da je prirodu, izuzetnost i neprolazan značaj Muhamedovog istorijskog dela najuspešnije sažeto predočio ugledni orijentalista Bernar Luis: „Muhamedov put se znatno razlikuje od puta Isusa i njegovih ostalih prethodnika iz niza proroka po tome što je on uspeo da stvori svetovnu vlast još u toku svoga života. U početku je Muhamed, poput ranijih božjih apostola, bio skroman i proganjan učitelj, ali umesto mučeništva, on je ostvario vrhovnu vlast... Ostvario je mnoga velika dela. Narodima zapadne Arabije dao je religiju koja je svojim monoteizmom i etičkim doktrinama stajala na neuporedivo višem stepenu od paganstva, koje je zamenila. Svojim sledbenicima dao je Knjigu otkrovenja, koja će tokom sledećih vekova postati vodič misli, vjere i ponašanja miliona ljudi. I to nije sve. On je osnovao jednu novu zajednicu, jednu novu državu, dobro organizovanu i dobro naoružanu, čiji su moć i prestiž postali dominantni faktori u Arabiji“ („Svijet islama“, Beograd, 1979, 16).

Vera i moral

ZAISTA, „istorija religija, kao ni opšta istorija, ne poznaju primer koji bi se mogao porediti s Muhamedovim poduhvatom“ (M. Elijade, „Istorija religija i religijskih verovanja III“, Beograd, 1991, 70). Vrednosna i/ili ideološka ocena tog poduhvata, a još više njegovih dalekosežnih posledica, nešto je sasvim drugo i ne može dovesti u pitanje objektivnu izuzetnost pojave Alahovog verovesnika. Uostalom, i onima koji se o Muhamedu i njegovom primeru izrazito povoljno izražavaju, a i poslanikovim najoštrijim kritičarima, istorijski Muhamed i nije najvažniji. Za ovu konstataciju teško da može biti uverljivije potvrde od izričitog zaključka S. Trifkovića: „Problem islama i problem koji islam stvara ostalom svetu već skoro 14 vekova ne predstavlja impresivna Muhamedova karijera sama po sebi. Problem je u tome što islam u problematičnom primeru Muhameda vidi opštevaljane moralne standarde ljudskog ponašanja za sva vremena i za sve generacije“ („Senka džihada“, Beograd, 2007, 66).
S druge strane, predstavljajući odabrane savremene muslimanske biografije Muhamedove, bez izuzetka afirmativno i apologetski intonirane, kanadski islamolog E. Ripin primećuje da naglasak u njima nije na Muhamedovim delima kao takvim, a što je slučaj u starim hroničarsko-istoriografskim životopisnim izveštajima, poput onoga iz pera Ibn Ishaka. Novi biografi su više okrenuti Muhamedovoj duhovnosti, njegovom pogledu na svet i moralnim stavovima. Slikaju ga kao uistinu modernog čoveka, kako bi pokazali da je islamski ideal ne samo kompatibilan sa savremenošću, već i da je suštinski u celini otelovljuje (Muslims II, London, 1993, 50). Ako se, pri ovakvim interpretativnim zahvatima i (re)konstrukcijama „s tezom“, neke istorijske činjenice ili relacije ne slažu s biografovom namerom, tim gore po njih!
Za Muhameda u punoj meri vredi ono što je u uvodu svojoj poznatoj knjizi o Hristu napisao R. Dankerli, komentarišući Emersonovu konstataciju da „Hristovo ime nije samo zapisano u istoriji sveta, već je tu istoriju duboko preoralo“: „To je činjenica, a ne pitanje vere. U vezi s njenim značenjem mišljenja i uverenja mogu se bitno razilaziti, ali je ona sama po sebi neosporiva“.
KRAJ