Život bez računa

DRUGI svetski rat doveo je Crnjanskog do Londona, gde je vladi bilo potrebno njegovo pero. Međutim, nije mogao da piše, jer mu, kako tvrde svedoci, sto nije bio zgodan, lampa na njemu nepodesna. Rukopis njegov niko nije mogao da čita i tražio je sekretaricu, ali mladu i lepu. Ukratko, nije hteo ili nije umeo više da piše.
Uspeo je da izdejstvuje od Slobodana Jovanovića čudno rešenje da se “upućuje na rad u Britanski muzej”. A taj rad sastojao se u obilaženju, u podne, najboljih londonskih restorana, i Crnjanski se bacio na izučavanje “mentaliteta mladih Engleskinja koje su služile u vazduhoplovstvu i mornarici kao oficiri”.
Ostao je u Londonu i bio jedan od prvih Srba koji je tražio i 1951. dobio britansko državljanstvo. Jedan od jemaca bila mu je ledi Lajla Pedžet, a drugi spisateljica Rebeka Vest. To nije učinio iz ljubavi prema Englezima, koje je i dalje grdio na sva usta, već iz interesa, jer je verovao da će mu, kao Englezu, biti otvorena vrata britanskog Pen-kluba. Za svoju ženu, međutim, nije tražio britansko državljanstvo.
PoŠto je tokom rata primao 105 funti mesečno, vodio je život prilično bez računa. Kada je nestalo platnog spiska, ostao je bez ikakvih sredstava. Međutim, zahvaljujući diplomi Eksportne akademije, dobio je dobro mesto knjigovođe u jednoj od najskupljih londonskih obućarnica u Bondstritu. Imao je lepu platu i pričao je prijateljima da je zadovoljan. Ali mu teška narav nije dozvolila da se tu i zadrži. Tužio je firmu sanitetskim vlastima da u prostoriji u kojoj radi nema dovoljno vazduha. Vlast je povela istragu, utvrdila da nema mesta žalbi i potkazivač je otpušten. Pomoću nekih preporuka dobio je posao u luksuznoj knjižari na Pikadiliju. Provodeći kraći odmor na moru (o trošku ledi Pedžet), hteo je akrobacijama da privuče pažnju nekih mladih devojaka i istegao je tetivu na nozi. Napustio je posao tvrdeći da je nogu povredio u knjižari verući se uz merdevine. Našao se na ulici.
Tada ga je pozvala ledi Pedžet. Stavila mu je na raspolaganje njen “kotedž” na svom imanju, s tim da se može kretati kud god hoće po njenom divnom parku od 40 hektara. Davala mu je hranu i svako popodne njega i ženu zvala na čaj. Vida je redovno dobijala pomoć Dobrotvornog udruženja slobodnih građana Jugoslavije. Pored toga, ledi Pedžet je stalno izmišljala sitne poslove za nju, kao što su šivenje i mešenje, da bi imala razloga da im i novčano pomaže a da to ne liči na milostinju. Slala ih je svake godine na more, njegovoj ženi je plaćala kurs za šivenje u poznatoj privatnoj školi, a njemu školarinu za Londonski univerzitet, jer je želeo da dobije diplomu iz međunarodnih nauka.
Kod ledi Pedžet ostao je na imanju dugi niz godina, iako ju je jednom prilikom strašno izvređao. Bio je predsednik novoformiranog Udruženja srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu, a onda je bez povoda dao ostavku. Posle toga, prestao je da se javlja prijateljima, potpuno se osamio, i sve više mu se razvijala manija gonjenja. Kada mu nije radio telefon, mislio je da ga proganja obaveštajna služba, kada pokvari stomak, mislio je da ga truju...
Najzad se sa britanskim pasošem 1965, kao stranac, vratio u svoju zemlju. Bračni par Crnjanski opet se nastanio u svom Beogradu. Poviše Slavije, u višespratnici iznad restorana “Vltava”, prijatan, trosoban stan, Vida je uredila prilježnošću žene zaljubljene u muža. Uz stvaranje velikih dela Crnjanskog stajala je Vida. Saputnik i sapatnik. Na nekoliko knjiga Miloš joj je napisao posvetu: - Vidi, mojoj jedinoj sreći u životu!

TUĐE SLAĐE
PISMA svašta otkrivaju - skrivene želje, tajne duše. Tako se u zaostavštini akademika Miodraga Ibrovca nalaze i pisma koja je Crnjanski pisao njegovoj supruzi Jelisaveti, a odnose se na tridesete godine prošlog veka. Gospođa Ibrovac bila je, kažu, lepa i izuzetno obrazovana žena - studije francuskog jezika i književnost završila je na Sorboni. Gde je Crnjanski upoznao gospođu Ibrovac, nije poznato.
“Draga Gospođo, Ako Vam je sećanje iole dobro, morate se setiti da ja već davno pružam ruke za Vama... Vi niste žena od koje se lako odustaje... Uobrazio sam, da je u Vama, čiju pamet i hladnoću vrlo volim, jedna neizmerna žar. Da bih bio bliže boji Vaše kože... Vi i ne sanjate šta sam učinio. Sabinjanka, Vi ste za mene primamljiva zauvek i ja ne mogu da prećutim reči pisane o vašim kostima, stasu, i isto tolika priznanja o vašoj radinosti, vašem intelektu. Da, ljubavi Vama treba, čulne, prave, vrele, a ne sterilnih, ‘duhovnih’ veza. Ako se još jednom sretnem sa Vama, pokušaću da Vam to protumačim.”
(Nastaviće se)