Lenka iz snova

LAZA Kostić je bio profesor novosadske gimnazije i veliki beležnik magistrata, predsednik varoškog suda. Hapse ga jer su mu u stanu pronašli šifrovana pisma Vasi Pelagiću i ilegalna pravila ’’Družine za oslobođenje i ujedinjenje srpsko’’. Kada je posle pet meseci izašao iz tamnice, opet je postao onaj stari, nepopravljivi, pomalo čudni pesnik. Dunav je često preplivavao, i uvek je nosio neki buzdovan napunjen olovom i tako ’’vežbao mišiće.’’
Neobičan život pesnika i narodnog tribuna, nastavlja se zatim na Cetinju, gde je sedam godina u hotelskoj sobici u ’’Lokandi’’ uređivao ’’Glas Crnogoraca’’. Udavače se i dalje dive velikom pesniku. Pričalo se da je zaljubljen u kneževu kćer Milicu, i da mu ona tajno uzvraća ljubav. Iz Crne Gore Laza dolazi u Novi Sad. Žandari su mu opet za petama, pa on traži i pronalazi gostoprimstvo u zamku Laze Dunđerskog, u Čibu.
U dvorcu najimućnijeg Srbina u Vojvodini pesnik uživa u obilnim gozbama a naročito u prijatnim ćaskanjima s lepom i načitanom domaćinovom kćeri-Lenkom. Tada, u leto 1891. njoj je 21, a njemu 50 godina. Pesnika lutalicu neodoljivo privlači ova devojka izvanredne lepote, ali zbog prevelike razlike u godinama ne usuđuje se da zaprosi njenu ruku. Pripovedao joj je svu svoju bogatu prošlost, ćaskali su na francuskom, vozili se kočijama, a uveče, u salonu, kraj kamina, slušali njeno sviranje na klaviru.
Uvidevši da mu pohotne misli mogu pokvariti prijateljstvo povukao se iznenada u mirne konake Krušedola. U drevnom manastiru postio je sve postove. Uzaludna su sva njegova nastojanja da potisne iz srca lepu Lenku. Najzad je 12. juna 1895. napisao Nikoli Tesli: ’’Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvog oživela, ne samo mrtvog Don Žuana, nego i mrtvoga sveca... Do sada je odbila čitavu vojsku prosilaca. Dugo sam se trudio da doznam uzrok toj nemilosti, te jedva doznam šta je: njen ideal je Nikola Tesla.’’
Pismo je otišlo i Njujork, a Laza u Sombor gde ga je već četvrt veka čekala i čamila u kući najbogatija miradžika Julka Palanački. On je njen pesnički ideal i čovek njenog života još od kada ga je prvi put ugledala 1870. Postojana i verna nije se udavala i dočekala je da njen Laza ipak jednog dana zatraži njenu ruku. Propatila je i ostarila.
Jula je imala 46, a Laza 54 kao mladoženja, ali zar su godine važne kada se ostvaruju devojački snovi. Mladoženja je za kuma uzeo starog Dunđerskog da bi se i svojim venčanjem i njegovim kumovanjem zauvek odvojio od prelepe Lenke. Bogati mladenci bili su na svadbenom putovanju po Italiji, kada im iz Beča stiže vest: osmog novembra te 1895. od tifusne groznice preminula je zanosna Lenka Dunđerski. Ostarelog pesnika dugo je proganjao duh Lenke. Prošla je i decenija kako je sahranjena, ali kad padne noć, kada opuste ulice, pohodila ga je u snovima, kako ju je prozvao Lenora, lepa Lenka. On onda ustaje, žurno zapisuje na francuskom snove, pa dnevnik brižljivo zaključava:’’Treći avgust 1908... Kada sam se probudio, činilo mi se da još osećam pohotljivu opekotinu Njenih usana i teško mi je bilo da shvatim da je to samo obećanje sa onoga sveta. O, ali kakvo obećanje! Nema zemaljskog blaga koje vredi tog obećanja u snu...’’ On je sada prisvaja, grli, i nikome ne pušta.
Laza Kostić veliki srpski pesnik verovao je da postoji duša i da posle smrti ona nastavlja neki bolji, srećniji, spokojniji život pun blaženstva.

SANTA MARIJA
U Čast Lenke Dunđerski, životu u spomen nastaje jedna od najlepših ljubavnih pesama u srpskoj poeziji "Santa Maria della Salute", iste godine kada mu umire žena: Zar meni jednom sva ta divota? Zar meni blago toliko sve? Zar meni starom, na dnu života, ta zlatna voćka što sad tek zre...
Oprosti moje grešne zalute, Santa Maria della Salute.
(Nastaviće se)