Baja traži mandat

MANDAT za sastav nove vlade dobio je Nikola Uzunović. Polazeći u dvor reče:
"Idem gospodaru!"
Svi radikali bili su oko Baje i nije se mogla zamisliti vlada a da on ne bude njen predsednik! Pašić je govorio da još mora završiti jedan važan posao, a onda će zauvek sići sa političke pozornice. Taj važan posao bio je svima poznat. Morao je da brani svoje ime od podmetanja da je imao udela u aferama. Nije želeo niko da ga zameni, pa čak ni njegov blizak partijski drug, kakav je bio Uzun, i odmah je pustio u javnost vest da novi mandatar nema odobrenje predsednika stranke:
"Gospodin Uzunović otpočeo je pregovore za sastav nove vlade u ime Radikalne stranke bez ikakvog ovlašćenja njenog šefa, gospodina Pašića. Sve demarše i sve korake koje on čini, čini ih isključivo na svoju ruku i svoju ličnu odgovornost, ne angažujući time ni Radikalni poslanički klub, ni njenog šefa, g. Pašića."
Uzunović je vratio kralju mandat. Na predlog predsednika Narodne skupštine Marka Trifkovića, kralj je kao prvog konsultanta pozvao u dvor Nikolu Pašića. Audijencija je zakazana za 9. decembar, u četiri po podne. Radikali su bili zadovoljni. Oni su uvek želeli samo to: da se ide parlamentarnim putem, i ništa drugo. Zbog toga su se i opirali - što se nije pošlo parlamentarnim putem. Pašić je sedeo u svojoj kući i čekao vreme da pođe na zakazanu audijenciju i primi od kralja mandat za novu vladu čiji će on biti predsednik.

Fama o blagu

ČUDNA je bila ta porodična Pašićeva kuća.
Nekako neuko projektovana, s nakalemljenom mansardom i staklenim vestibilom. Više je ličila na dom nekog trgovca koji se obogatio u nekoj palanci, pa došao da živi u prestonici, nego na rezidenciju najstarijeg i najmoćnijeg političara u Kraljevini SHS i vođu Narodne radikalne stranke.
Pričalo se da je kuću projektovao sam Pašić, plašeći se da će arhitekte izneveriti njegove želje. S druge strane, zuckalo se da je lukavi i nepoverljivi Baja, za svaki slučaj, sagradio i tajne prostorije, za ne daj bože! Preturio je preko glave toliko prevrata i atentata, pa nek se nađe! Bilo je i glasina da se u tim skrivenim odajama, u koje se ulazi kroz nevidljiva vrata, krije silno blago.
O tome koliko je Pašić bogat kružile su prave legende. Sigurno je da se sa svojim bogatstvom ubrajao u najimućnije Beograđane. Nije voleo skorojevićka hvalisanja, pazio je da ničim ne izazove zavist, ali je često bio presretan napadima. Držao se mirno, čak i kada bi ga obasuli gadnim psovkama.
Jednom, vraćajući se s posla, naiđe na grupu samostalaca, koja ga napada povicima i pretnjama. Zateče ukućane, uzbuđene i preplašene. S čuđenjem zapaziše njegovu vedrinu, blagost i osmeh. "Prelazim preko toga sveta. Sve je to prolazno, ta larma i sva ta dreka. Ja ne odgovaram čak ni na sve napade u novinama, a kamoli na ova dovikivanja... Oni su učili politiku od mene kao šegrti i kalfe, pa sada veruju da su majstori u politici..."
Mrze ga politički protivnici zato što je jači od njih i decenijama ih sprečava da se domognu visokih položaja: istomišljenici ga ne vole, jer od njih traži apsolutnu pokornost, kralj Aleksandar ga ne mari, zato što mu osporava apsolutnu vlast, koja mu pripada rođenjem, kako on smatra, i osvedočenim pobedama njegove vojske u tri poslednja rata, sin Radomir ga jedva podnosi, zato što mu stalno nabija na nos njegov raspusni život, i rasipništvo, a uza sve to mora da prekida svoje lumperajke da bi svako veče u određeno vreme poželeo svom tatici "laku noć". Đurđina, odana supruga, provela je mladost u Trstu i Firenci, pisala je poeziju i maštala o uzvišenom životu među plemenitim ljudima, a stalno strahuje na Balkanu. Kćerke mu zameraju što je isuviše popustljiv prema sinu, koji svojim skandalima blati celu familiju. Siromašni ga mrze što je neizmerno bogat, a novopečeni bogataši što mu sve polazi za rukom.

Njihov deda

VOLI ga samo unučad, ali ne kao Nikolu Pašića, predsednika vlade i vođu Radikalne partije, nego kao svog dedicu. Deca vole stare ljude zbog lepih priča, a stari su opet najradije sa decom, zato što im ona veruju, što ih slušaju, što im igrom prekraćuju duge časove osamljenosti i razgone osećanje da su napušteni i ostavljeni i da više nisu nikome potrebni. On je unučadi poklanjao igračke, malo troška za slatkiše i šećerleme, lepe priče.
Odrasli ljudi ne vole starce na vlasti, jer im se čini da je njihova staračka mudrost spora, sebična i lažna, a deci je sasvim svejedno ko je na vlasti, jer u svojoj igri mogu biti carevi, kraljevi, vladari, junaci i bogataši, sve što zamisle.
Za Pašića se pričalo da je truli bogataš, da mu to, uporno i slepo, držanje politike i vlasti služi za stalno bogaćanje. Po kafanama i stranačim klubovima raspredalo se o njemu kao o sedobradom đavolu, kao o srednjovekovnom alhemičaru, koji se noću osamljuje u misterioznim podrumima i, u savezu sa nečastivim, pretvara sve u zlato, sve što dodirne, kao mitski kralj Midas.
Bez iskrene želje da se pred parlamentom ispita celokupna imovina svake istaknute političke figure, kao što je to kod Engleza, razni intriganti pothranjivali su priče o Pašićevom nebrojenom blagu. On je voleo novac, razumeo je dobru njegovu snagu, svuda, pa i u politici, ali tu je bio i mutan strah od siromaštva, stečen još u detinjstvu i mladosti, kada je ostao siroče, koji ga je gonio da stiče i čuva. Novac je čovekov najveći prijatelj, a ne pas, kako govore budale.
(Nastaviće se)