Opojni miris miliona

ADVOKAT je hteo da impresionira sud i javnost mnogobrojnim citatima. Tu su bili: Dostojevski, Šiler, što je svedočilo da je branilac načitan čovek. Navodi Gledstonovu misao: “Što je moralno pogrešno ne može biti politički dobro”. Uopšte, ovaj engleski političar je bio u modi među srpskim intelektualcima. Da ne navodimo onu dobro poznatu izreku jednog srpskog političara upućenu poslanicima: “Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston”. Nije zaboravljena rimska imperija i njen vrli građanin Regul. Nahodeći se kao ratni zarobljenik među Punima, dao je reč svojim neprijateljima da će se vratiti u ropstvo posle svršenog posla u Rimu. Održao je reč i izgubio glavu. Sve je bilo regularno. Jedino je bilo teško pronaći logičnu sličnost između ovog Rimljanina od reči i jedne advokatske odbrane u Beogradu.
Rada uze iz očevih ruku knjižicu da bi sam, glasno pročitao odeljak koji govori o njegovom karakteru i daru. Sa svih strana su pljuštale najcrnje optužbe na račun sina vođe radikala, a po mišljenju očevom i plaćenog advokata Rada je bio plemenit čovek. Imao je jednu drugu fizionomiju, sasvim različitu od one koju je slikao Dragiša Stojadinović i njemu slični. “Radomir Pašić nije nikakva politička ličnost, on nije nikakav državni, niti uopšte javni funkcioner. Radomir Pašić je potpuno privatan čovek i kao privatan čovek, gospodo sudije, on stoji na strani ekonomskog progresa naše zemlje.”
Slede zatim ozbiljna priznanja Radomiru - istraživaču rudnog bogatstva naše zemlje. Jedna od bajki koja se prepričavala po Beogradu vezana je za Radinu moć da sasvim uz put, iz svog luksuznog automobila, otkrije blago u pustim brdima.

Nije rasipnik

PUTUJE on tako nekim poslom, pa najedared prikoči. Pred njim čitava planina oniksa. Skrene u selo i raspituje se za vlasnika. Pronađe seljaka i pita ga hoće li mu prodati celo brdo. “Ama, gospodine, šta će vam ta pustinja. Vidite da tamo ni boca ne raste!” Gospodin navaljuje i seljaku to postaje sumnjivo. Čim se tako ugledan varošanin zanima za njegovu imovinu, mora da tu nečeg ima. Posle silnog natezanja nagode se da se uortače. O tome odmah sastave ugovor i zahvaljujući Radinom nosu otvara se jedan nov rudnik na dobro ortaka, sela, pa i cele države.
To da je Radina kuća nalik na laboratoriju i muzej vrednih minerala samo je donekle tačno. Pre bi se to moglo reći za dom njegovog oca, Nikole, koji se najlepše odmarao kad je kroz lupu ispitivao nekakav nov kamičak. Da bi se opravdalo poreklo novca koji je priticao iz inostranstva, advokat je tvrdio da Rada Pašić ima poslovne veze oko otvaranja novih rudnika sa čehoslovačkim, francuskim i engleskim poslovnim ljudima i kompanijama. “Taj novac Radomir Pašić ne troši neproduktivno i na svoja zadovoljstva kako ga stalno napadaju pojedini listovi, koje inspiriše privatni tužilac g. Stojadinović, već se taj novac investira produktivno: njima se priprema stvaranje novih ekonomskih vrednosti i posredno tome podizanje blagostanja čitavih krajeva naše otadžbine... Radomir Pašić, prema tome, nije samo negativan član društva, on nije samo potrošač, već i aktivan i pozitivan član društvene zajednice - on je i proizvođač.”
Proizvođač ne samo afera, nego i vrednosti koje služe opštem dobru!

Human čovek

Radomir Pašić, gospodo sudije, ne vrši atak ni na čiju čast, ni na čiju slobodu, ni na čije imanje; on, sa pijukom u ruci, ide tamo gde od potopa Nojevog leži neizmerno blago, koje uzalud čeka preduzimljive duhove naše zemlje.”
Pašić zamisli svoga sina s rudarskim pijukom, ali ne na vrhu neke planine kao privrednika-heroja, nego pred nekom kasom prepunom para. Dobra ideja za neku od mnogobrojnih karikatura koje su tih dana vrvele po novinama. Branilac je napustio logiku i argumente i prihvatio se fraze i patetike. Advokatska posla! Zašto rudno blago leži negde zakopano tek od Nojevog potopa, a ne od postanka sveta?
“Radomir Pašić, gospodo sudije, ne uzima ništa od društva, ništa od države, sve što uzima, uzima od prirode, a uzimati od prirode, pa davati društvu, to znači vršti jednu korisnu socijalnu misiju i biti pionir ekonomskog progresa i civilizacije.”
Sad da vidimo one koji sina Nikole Pašića optužuju za takva nedela koja zagađuju celo društvo i potresaju državu iz temelja!
“I, gospodo sudije!”, čitao je dalje Rada, “kad bi privatni tužilac bio pravedan čovek, on bi video da je Radomir Pašić, kraj svih pojedinosti, koje je on o njemu godinama prikupljao, u svojoj osnovi, jedan socijalni čovek koji se uzdiže do humanosti, video bi da Radomir Pašić ima u sebi ono što danas mnogima oskudeva, da ima u sebi ono što se zove plemenitost, a plemenitost je, gospodo, ipak najfiniji ton u opštoj harmoniji života.”
Advokat Pavlović se na kraju svoje “nadahnute” odbrane bavi i ličnošću privatnog tužioca: “A sad, gospodo sudije, da vidimo ko je privatni tužilac g. Dragiša Stojadinović, koji se do danas proslavio samo mržnjom prema Radomiru Pašiću, da vidimo šta on to radi i čime se on to zanima?”
Jedan pravi pamfletista bi svakako na prvo mesto stavio da je dotični gospodin zet bivšeg čoveka broj dva radiklne stranke koji je pretendovao na mesto vođe. U nekakvoj aluziji smeliji polemičar bi između redova napisao da gospodin inspektor radi za dvor, a ne za pravdu. Privatni tužilac isuviše se preko štampe predstavlja kao nekakva razjarena poštenjačina. Kakvo đavolsko poštenje, kad je i sam pojurio za mirisom miliona koji su mu obećani u slučaju da Rada isplati obećanu proviziju. Takođe, nije lepo da jedan visoki državni činovnik izigrava advokata u jednoj privatnoj raspravi.

MNOGO UKRAŠLJIVO
ZAJAPUREN od čitanja i uzbuđenja, diveći se samom sebi pomalo (posle toliko uvredljivih napisa slatko je čuti o sebi i neku lepu reč, pa makar je izgovorio plaćeni advokat) Rada je očekivao očevo mišljenje. Ali stari je ćutao i kao da je bio negde drugde. Sin pomisli s bolom da ga otac nije ni slušao.
“Lepo, ali je mnogo ukrašljivo”, reče Pašić. “Ajde da ručamo!”“Hvala, tata, pozvan sam kod prijatelja na krsnu slavu.”
(Nastaviće se)