Odreknite se sina!

 
RADA je ratne godine proveo uglavnom u Parizu. Najlepše se osećao u Meštrovićevom pariskom ateljeu, gde je radio i Toma Rosandić. Dva nekadašnja dalmatinska kamenoresca, sada dva ugledna umetnika, nisu bila surevnjiva, nisu smetali jedan drugome. Rosandić je sve češće birao drvo za materijal. Bio je presit kamena i prašine. Drvo je bilo nekako toplije, podatnije.
U radionici se najvećma razgovaralo o umetnosti. Mnogo više nego o ratu, iako je bilo vreme ratno. Meštrović je hvalio secesiju, video je u njoj svoju umetničku budućnost. Pomešati sve stilove, u sintezi postati nov, pa to novo vezati za nacionalnu tradiciju i postati apsolutno svoj, eto kako je, sažeto rečeno, izgledala Meštrovićeva stvaralačka dogma, čita Jovanović i nastavlja: Dolazili su u atelje Srbi, Hrvati, svi Jugosloveni koji nisu bili na frontu. Gospođa Meštrović uprkos ratnoj nestašici, uvek je na zalihama imala dovoljno kafe da posluži goste. Nije joj nikad bilo teško da tek opranu džezvu nalije vodom i ponovo je stavi na štednjak.
Jednog dana dok je društvo kafenisalo u Meštrovićevom ateljeu, stiže Rada Pašić i svima podeli svečane pozivnice za svadbu.

Pariski dani

BILI su iznenađni ovom vešću, ali su mu iz pristojnosti srdačno čestitali, poželevši mu mnogo sreće i mnogo dece. Posle ratnih stradanja u kojima je izginulo milion Srba, sa sigurnim izgledom da se ova cifra do kraja rata poveća još za koju stotinu hiljada, i rađanje dece će biti svojevrstan patriotizam. Kad već nije u prilici da s puškom u ruci dokazuje svoju visoku rodoljubivu svest, službenik srpskog poslanstva u Parizu, g. Radomir N. Pašić, postaje zet Grčke, najdraže nam savezničke države koja postade drugom domovinom mnogih Srbalja u najtežim trenucima istorije.
Eto, to su bila sećanja na te pariske dane u vreme rata. Ali, Rada je izistinski bolešljiv mladić bio, zar to nije svima jasno i zar bi otac dopustio slabašnom jedincu da propadne u ratnim rovovima?
Zašto mu to kralj prebacuje?
Uostalom, Pašić je, iako u godinama, zamenio sina i zajedno s vojskom povlačio se preko Albanije.
Potraja ćutanje u kraljevom kabinetu, jer je tako želeo onaj koji je dirigovao razgovorom.
Najzad se Aleksandar prenu.
Pogleda Pašića koji je gladio dugu bradu.
Trifković je sedeo ukočeno, a brkovi su mu još uvek podrhtavali.
“No?” - okrete se kralj Jankoviću.
“Što se tiče te ženidbe, to je isposlovao Voja Janjić!” - reče Pašić.
“Ali s roditeljskom dozvolom” - umeša se kralj.
“Mislio sam da će ga ženidba smiriti, Grkinje su štedljive, a moj Rada je mnogo trošio.”
“Videćmo da ga supruga nije odvikla od razbacivanja novca” - reče kralj i dade Jankoviću znak da čita dalje.
“U poslednjoj godini rata francuska policija je uhapsila sekretara našeg poslanstva u Parizu, Gluščevića, pod optužbom da je otkupljivao platinu, i zapakovanu u sanduke, ilegalno prebacivao u Švajcarsku, gde su je otkupljivali Nemci i Austrijanci za vojnu industriju. Jedan od švercera bio je i Rada Pašić. Zbog toga je francuska policija pristala da Gluščevića preda srpskim vlastima. Odustalo se od vojnog suda, a civilni je iznašao da prema srpskim zakonima nema nikakve krivice, osim možda carinske.”

Afera za aferom

To da je moj Rada bio umešan u toj raboti nije nikad dokazano” - reče Pašić.
“Gospodine Pašiću, ovo je dvor i na ovom mestu se ne iznose neproverene činjenice.”
“U jesen 1921. u kafani ’Topola’ jednom lumperajkom proslavljen je uspeh nove afere u kojoj su Rada Pašić i njegov šurak Grk Belojanis preko svojih veza i vezica otkupili 60.000 ovaca i 17.500 goveda dobijenih od Nemačke na ime reparacije. Iako je cena na pijaci za ovcu od 150 do 200 dinara, a govečeta od 2.500 do 3.000 dinara, sin predsednika vlade je plaćao ovčice po 45,50 dinara a rogatu marvu 1.510 dinara. Milionsku razliku, ne trepnuvši, strpao je u svoj džep, a pao je i veliki bakšiš onima koji su ovu sramnu rabotu omogućili.”
Janković ponovo prestade da čita. Pašić je ćutao, gladeći bradu pod snažnim i prodornim pogledom kraljevim.
“Moj Rada ima dobro srce, ali je okružen rđavim društvom koje ga kvari.”
“Predsednik vlade kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca ne sme imati takvog sina!”
“Pa šta da radim, vaše veličanstvo?”
“Odreknite ga se!”
“Ne!”
“Dopustite skupštinskom anketnom odboru da ispita njegove afere!”
“Ovaj...”
“Čitajte dalje” - reče kralj.
“Sin velikog slavnog državnika Nikole Pašića je zloglasni Rada Pašić. Pošto je sa svojom prijateljicom trijumfalno proputovao kroz Bačku, lokalne vlasti su mu sve činile da mu turneja bude ugodna - čak su konjima koji su vukli fijaker repove kolmovali - stigao je u Novi Sad gde ga je omladina dočekala povicima: Dole korupcija! Dole aferaši! Živeo Nikola Pašić! Dole Rada Pašić!”
“Gospodine Pašiću, ovo su poklici svih poštenih građana. Ako hoćete mandat, morate ih uvažiti. Odlučite se!”Nastade opet dugo mučno ćutanje. Čulo se teško sipljivo disanje predsednika skupštine Marka Trifkovića, koji se nikako nije mogao smanjiti i sakriti u svojoj fotelji.

Klicanje

MoŽda je tren podsetiti njegovo veličanstvo da im je sudbina isprepletena, tako reći zajednička, ne toliko zbog istovetnih političkih ciljeva, jer se često razilaze, koliko zato što su im neprijatelji zajednički?
Aleksandar, nažalost, ne veruje u snagu svojih neprijatelja. On im se podsmeva, obećavajući da će ih uništiti jednog dana, i to lako. Čeka da mu se popnu na glavu, kao što je čekao crnorukce. Podsetiti kralja na to da su već preživeli atentate i to na istom mestu. Aleksandar je još bio regent i došao je u skupštinu da položi zakletvu na Vidovdanski ustav.
Ulice su bile iskićene, pune naroda, a redovi odabranih gardista bili su tu zajedno sa žandarima da odaju počast nasledniku krune i zaštite ga od preteranih izliva narodne ljubavi. Pašić je Aleksandra dopratio do skupštine, a kada se svečani čin potpisivanja okončao, regenta je na ulicu ispratio dr Ivan Ribar, predsednik Ustavotvorne skupštine.
Klicanje narodno je trenutno zamuklo da bi ga zamenili krici i opšta uzrujanost, jer je sa jednog prozora Ministarstva građevina doletela bomba i eksplodirala pored auta njegovog visočanstva.
Šofer je najvećom brzinom pojurio prema dvoru, a na pločniku su ležali ranjenici: nekoliko građana i dvojica gardista.
(Nastaviće se)