Ubi me moj Rada

U DVORSKOJ avliji Pašić je zastao, udišući svež zimski vazduh. Znao je, pre no što je video, da ga pred kapijom čekaju ljudi sa isukanim plajvazima i beležnicama, a da bi tačno zapisali ono što im neće reći.
Kada je zakoračio prema automobilu iz čijeg je metalnog prkna kuljnuo sagoreli dim benzina, sa svih strana su ga zasuli neumoljivim, uvek istim rečima:
"Šta ima novo, gospodine Pašiću?"
Po svom običaju nije se osmehnuo i odgovorio starom, dobrom šalom: "Ne znam nisam još čitao novine!", nego je klimao glavom i prilazio autu, da se što pre sakrije od svih i od svakog.
"Dobiste li mandat?"
"Kada će se znati nova vlada?"
Došavši do otvorenih vrata koja je pridržavao vozač, Pašić se okrete novinarima, skide šešir, malo se nakloni i reče:
"Hvala, gospodo!"
Zatim je stao na papučicu, a već sledećeg trenutka, njegovu glavu i dugu bradu predstavnici štampe su ispraćali radoznalim pogledom, razmišljajući kakvo skriveno značenje ima ovaj neobičan odgovor na sva njihova pitanja, sažet u dve reči: "Hvala, gospodo!"

Zbogom, gospodo

Bilo je hladnjikavo, rano zimsko veče je mirisalo na suvomrazicu, pa su novinari požurili na vruću rakiju u najbližoj kafani, kako bi se okrepili i zagrejali pre izlaska iz dovra Stjepana Radića.
Po uputstvima sekretara Sokolovića, šofer je Pašića dovezao u radikalski klub, gde su ga čekali stranački prvaci, razgovorljivi, veseli, sigurni da im se Baja vraća zakićen još jednim od toliko mu poverenih mandata u dugoj političkoj karijeri. No, po Vođinom smrknutom licu, brzo razabraše da se u dvoru odigralo nešto ružno. Uđe i Trifković i na sveukupna pitanja, izražena u pogledima i raširenim rukama, kratko reče:
"Jok!"
"Šta predlažete da preduzmemo, gospodine predsedniče?"
Pašić pogleda oko sebe, gladeći bradu, a zatim promuca:
"Ubi me moj Rada."
Pritisnut teškom tišinom, Baja je jedva ustao i pogledao prema svom sekretaru:
"Ovaj, idemo kući... Zbogom i hvala, gospodo i drugovi..."
Stigavši kući, Pašić, uz pomoć lakeja, skide svoj izlizani redengot i smoking, pa ogrnu kućnu haljinu i odahnu s olakšanjem. Pozdravi ženu Đurđinu i kćerku Daru koje su turobno ćutale. Do njih je već bila stigla vest o propaloj audijenciji. Sad je trebalo on nešto da im kaže, a njemu se nije govorilo. Bilo je svakojakih njegovih povrataka iz dvora, ali ovaj im je posebno bio važan ne samo radi ko zna kog Pašićevog predsednikovanja, već zbog sudbine cele porodice.
"Šta ti je rekao kralj?", upita Đurđina.
"Eh, naš Rada, naš Rada", s gorkim žaljenjem progovori Baja.
"Šta se desilo Radi?"
"Ništa... Nesrećniji je nego što sam mislio, ovaj..."

Kralj je to...

Pašiću zadrhta brada, a lice mu prekri neko bolesno bledilo. Dara sede pored njega i uhvati ga za ruku.
"Tata, tebi nije dobro?"
"Dobro mi je", reče s naporom.
"Neće on moći bez tebe da smiri ovu halabuku u zemlji", reče Đurđina.
"Ovaj, može on bez svakoga... Da! Kralj je to... Da..."
"Izrazite njegovom veličanstvu moju zahvalnost što mi je uputio lepe reči. Ovaj, ponovite mu moju rešenost da ću mu verno služiti do kraja života. Ostajem njegov najveći prijatelj,ovaj", teško je govorio Pašić.
"Laku noć, gospodine Pašiću", reče ministar dvora hladno.
"Laku noć, gospodine ministre. Molim vas da, ovaj, prenesete kralju moje reči."
"Ništa ne brinite", obeća Janković, mada je u sebi bio rešen da do dvora svaku reč pažljivo pretrese i odabere samo one koje će goditi Aleksandrovom uhu.
Ministar dvora prođe kroz otvorena vrata koja je pridržavao lakej. Pre nego što će ući u automobil, on se još jednom osvrte i ugleda Nikolu Pašića u vrhu stepeništa. Svetlost iz hola obasjavala ga odostraga. Najednom mu se učini da je figura dugobradog starca u stvari isklesana skulptura u kamenu. Beživotni spomenik!
Niza stepenice strča Rada i stade između dvorskog auta i ministra.

Dve nesreće

"Gospodine Jankoviću, znam vas kao dvoranina i dramskog pisca, a evo, maločas, pokazali ste se i u jednom novom svetlu."
"U kakvom to, gospodine Pašiću?"
"Došli ste da odigrate ulogu dželata."
"Nije li ta reč isuviše gruba? Zašto me, zapravo, optužujete?"
"Dobro, onda ste odigrali ulogu egzekutora, ako vam je ta reč milija..."
"Čijeg?"
"To vi bolje znate od mene! Kako vas nije žao starca? Lako je dotući jednog čoveka koga je već zadesila nesreća da bude moj otac i Aleksandrov podanik! Šta je danas bilo na toj audijenciji?"
"Nisam došao ni kao dželat, niti kao crni glasnik. Naprotiv, čuli ste i sami, na neki način sam se u ime veličanstva izvinio zbog oštrih reči, izgovorenih danas u dvoru."
"Izvinjenje je bilo izgovor da ga još jednom, možda smrtno, ranite! Ja takvu ulogu nikada ne bih prihvatio... Niste vi ni svesni šta ste učinili."
"Držao sam se strogo onoga što mi je rečeno. Dužnost me obavezuje da izvršavam bez pogovora kraljeva naređenja."
"Vi ste pisac, mogli ste poruku da ublažite, ili bar da je drukčije kažete. Znate li vi šta znači ponavljanje da kralj ostaje pri svojoj odluci da tati ne poveri mandat, jer je na njegovu čast pala sumnja? Pa zar ste morali i to reći?"
"Morao sam, jer mi je kralj... uostalom, nemam se zašto pravdati. Savest mi je čista. Pa ako hoćete baš da znate, izabrao sam najblaže reči. Nisam se poslužio kraljevom frazeologijom."
"Bože, pa zar je on poslao suroviju poruku?"
"Laku noć, gospodine Radomire..." Janković odlučno krete prema dvorskoj limuzini koja ga je čekala i brektala upaljenim motorima.
(Nastaviće se)