Noć puna zebnje

DVA nepoznata čoveka radoznalo su zurila u osvetljene prozore Pašićeve kuće.
Sva okna su svetlela i izazivala kod kasnih prolaznika, pa i kod komšiluka, radoznalo pitanje - šta se to kod Pašićevih događa? Kad svetli jedno okno, svi su bezbrižni, ali kad su osvetljeni svi prozori u kasno u noć, ljudima bukne neka crna slutnja.
Pojavi se u svojoj kasnoj, ali uobičajenoj poseti, gospodin Martinac, diplomata i dugogodišnja veza između Pašićeve kuće i beogradskog lista “Politika”. On je uvek posećivao Pašića pred njegov odlazak na počinak da bi doznao ponešto što drugi listovi neće imati na svojim stranicama, ali je vešto krio izvor informacija. Naravno, izrazio je svoje zaprepašćenje gestovima, glasom i uzdasima, a porodica ga je zamolila da ostane s njima u ovim teškim trenucima.
Znajući Martinčevu privrženost Ribnikarevim novinama, zadržavali su ga po svaku cenu da ne bi sutradan osvanula vest o Nikolinoj bolesti. Već su se svi bili dogovorili da sačekaju ishod bolesti, pa tek onda da obaveste javnost.

Čovek, ništa

MEĐUTIM, što od umora, što od napetog iščekivanja, tek pažnja je slabila i primetivši da su svi zaokupljeni nekim događajima u spavaćoj sobi, kada je bolesnik hteo nešto da kaže, Martinac je iskoristio pometnju da neopaženo napusti kuću. Napolju, pred kapijom, susreo je žandara koji ga pozdravi i upita:
“Da li je sve u redu kod gospodina Pašića?”
“Da, sve je u redu” - potvrdi Martinac.
“Zašto onda gori toliko svetla?” - pitao je žandar.
“Imaju goste” - reče Martinac i požuri prema Poenkareovoj ulici.
“Ali gospodin Pašić nikad ne ostaje tako kasno” - šapnu žandar.
Zahuktale mašine su štamparskom farbom već bojile bele novinske stranice vestima, komentarima, uvodnicima, reportažama, reklamama, oglasima, i čituljama, kada je Martinac okrenuo direktorov telefon. Saslušavši ga pažljivo, direktor naredi da se mašine zaustave. Dežurni urednik lično zapisa izdiktiranu informaciju i sjuri se u štampariju da bi je predao slagaču.
I dok su se mašine hladile, a jedna se stranica ponovo prelamala u “Politici”, hladio se i bolesnik u svojoj kući.
Zadihan i podbuo, šetao je salonom predsednik Narodne skupštine Marko Trifković. I on se navikavao na apsurdnu situaciju u kojoj su se odjednom svi našli, pitajući se kako je to moguće da umire besmrtnik?!
Rasejano je slušao lekarska tumačenja. U njegovim ušima su odjekivale reči: krvni sud, mozak, paraliza, neizvesnost, kritično stanje... Mogli su jednostavno da kažu: otkucava dvanaesti čas. Kakve vajde od njihovih učenih latinskih reči? Najzad zamoli Đurđinu da vidi svog dugogodišnjeg šefa. Đurđina klimnu glavom i Trifković je na prstima, kao da se plašio da ne uznemiri samrtnika, ušao u sobu. Stao je pored postelje, još strepeći da mu Baja, probudivši se iznenada, ne prebaci što se u pozno doba šeta po njegovoj spavaćoj sobi. Ali osim krkljanja, stari radikalski lav nije mogao ništa drugo da poruči predsedniku parlamenta, koji je iskreno želeo da ga ponovo vidi na čelu radikalske vlade.
“Čovek... ništa” - prošapta Trifković, klimnu glavom i vrati se u salon.

Bez vlade

Prihvati kafu i sa svakim srkom je pokušavao da otkrije najbolji način kako će što brže preboleti odlazak velikog vođe. Političke prilike su bile da ne mogu gore biti. Zemlja bez vlade, stranka bez glave, ostaje jedino Narodna skupština i on na njenom čelu da vodi državu dok svaka stvar ne dođe na svoje mesto. Toliko borbe, muke, planova, naprezanja - zašto?
Kralj? Šta li on smera u ovoj decembarskoj noći?
Prospavavši sat i po, Rada se najednom trže, pa shvativši gde se nalazi i šta se oko njega događa, brzo uđe u spavaću sobu i priđe ocu. Tata je bio miran, disao ravnomerno, ali teško, tek bi ponekad tiho zaječao. Dodirnu mu ruku i učini mu se da je nešto toplija nego ranije.
Pohita u salon da saopšti lekarima svoje mišljenje. Njegov je utisak da je tati mnogo bolje. Dobro raspoložen posle kratkog okrepljujućeg sna, tražio je i od drugih da veruju u dobro jutro.
Lekari su smrknuto ćutali. Rada ih je bodrio i tražio da, osim puštanja krvi i stavljanja leda na glavu, još nešto preduzmu.
Najzad doktor Kosanović reče da su sve to simptomi daljeg pogoršanja i da su sve učinili što je u njihovoj moći i što nalaže medicinska nauka.
Rada se razočarano povuče u jedan kutak. Bolje je umreti nego iskati pomoć od ovakvih lekara.
U drugom kutku Marko Trifković se dogovarao sa radikalskim prvakom Ljubom Živkovićem. Plašili su se da se stranka opet ne pocepa.
Lekari umorni, pospani, ponovo priđoše bolesniku. Opipaše mu puls, oslušnuše disanje, pogledaše zenice, naklimaše se glavom jedan drugome, pa se nađoše u salonu pred porodicom.

Baji bolje

Stanje je prestalo biti akutno” - reče s izvesnim optimizmom doktor Kosanović.
“Ja čak predviđam izvesno poboljšanje” - ode korak dalje doktor Antić.
“Ja sam prvi primetio” - viknu veselo Rada.
“Pred nama je duga noć i zato predlažem da ravnomerno podelimo dužnosti kako bismo imali snage da, u slučaju potrebe, ostanemo uvek sveži pored bolesnika” - reče doktor Simonović.
“O, Bože, hvala ti” - prekrsti se Đurđina.
Najzad, ta podela dužnosti je obavljena tako što je kraj bolesnika ostao opet da dežura doktor Vrbicki sam, a ostali lekari su se, posle sporazuma da se svi ponovo nađu kraj Baja tačno u sedam ujutru, razilazili.
“Laku noć!”
“Do viđenja!”
“Računajte na nas u svakom trenutku!”
“Opet ćemo doći.”
“Čim dođe svesti, vodimo tatu u banju” - reča Dara.
Umor je jači od veličine umirućeg. Doktor Vrbicki se opet našao u nelagodnoj situaciji. Umire veliki Srbin, a kraj njega bdi Rus.

KNJIGU „Ni knjaz, ni kralj“, Živorada Lazića, možete naručiti telefonom 018/521-274, 257-110, po ceni od 450 dinara, kod izdavača „Zograf“, Tolstojeva 1, Niš, ili preko „Nove knjige“ u Podgorici na tel: 020 404-450 po ceni od 7 evra.
(Nastaviće se)