Kralj igra poker

TEK što odoše lekari, a stiže jedna od velikih nada radikalne stranke, ministar Velizar Janković.
On ne samo da je uživao Bajino poverenje, nego je i s Radom ulazio vrlo uspešno u razne poslovne poduhvate. Rada živnu.
“Izvinite, tek sam malopre čuo” - reče, kao da prekoreva porodicu što ga odmah nije obavestila. - “Kako mu je?”
“Krenulo je nabolje” - odgovori Đurđina.
“Ne damo mi našeg Baju” - reče Velizar s osmehom.
“Prvi sam opazio da je tata prebrodio krizu” - reče Rada.
Pošto ga je pogledao, Velizar se vratio u salon da čeka s ostalima.
Razgovarali su šapatom, a jednim uhom prisluškivali, očekujući da ih iz spavaće sobe pozove Nikola Pašić.
“Ovaj” - kao da začu Rada, pa skoči i otrča, ali bolesnik je bio u dubokoj nesvestici.

Dosta kartanja

KRALj i njegova tri kasna gosta prekinuše partiju pokera da bi se založili. Na velikom poslužavniku bilo je poređano nekoliko vrsta sireva, zatim pršut, barena jaja, losos, kavijar, maslinke, kiseli krastavčići i ajvar. Pili su votku i ćuteći žvakali.
Iako su uglavnom svi mislili na Pašića, opet je svako na svoj način doživljavao ovu noć u dvoru.
Ministar u ostavci, Ninčić, gledao je knjige. Znao je dobro da su one ovde jedan izvanredan dekor, mada je Aleksandar voleo da ga okolina smatra knjiškim moljcem. Između vojničke krutosti i ljubavi prema knjizi, njegova kruna je moćnije sjala.
Aleksandar ustade i malo zatim vrati se sa tek odštampanom “Politikom”. Boža Maksimović Kundak nervozno je čekao da se nastavi partija, kao svaki gubitnik, ali kralj zaboravi na svoje poker-partnere. Pažljivo je čitao udišući još svežu štamparsku farbu koja mu je prljala vrhove prstiju: “Beograd, 10. 12. 1926. u 4 časa ujutru.
U trenutku kada je izgledalo da se svom snagom, i fizičkom i duhovnom, vraća u punu političku borbu, g. Pašić je iznenada noćas teško oboleo.
Sva je porodica okupljena oko njegove postelje. Najintimniji njegovi prijatelji čekaju sa strepnjom i teškom slutnjom, u njegovom stanu, ishod ovog iznenadnog oboljenja.”
Aleksandar se namršti. Ako je i od Pašića - mnogo je. Zašto tako dugo umire?
Sede ponovo za kartaški sto.
“Ko deli?” - upita nervozno Kundak, glavni gubitnik.
“Gospodo, mislim da je za noćas bilo dosta” - reče Aleksandar.
“Sasvim dosta” - složi se prvi general Petar Živković.
Pozdravivši kralja, kasni gosti napustiše dvor.

Đurđina bdi

MUTNI dan je svanjivao u Pašićevoj kući. Bolesniku kao da je bilo lakše. Iz njegovih grudi nije odjekivalo hripanje i krkljanje. Mirno je, u sporom ritmu, udisao i izdisao vazduh. Približavalo se vreme zakazanog sastanka poznatih lekara kraj bolesnikove postelje. Doktor Vrbicki je odspavao svoje na dušeku, i sada je budan, ali odmoran, dežurao, iako je dežurstvo bilo nepotrebno.
Ukućani i bliski prijatelji bili su po sobama. Uglavnom su svi dremali, obučeni, a tek bi poneko, probudivši se i ugledavši pored sebe nečije otvorene oči, prošaputao:
“Kako mu je?”
“Isto.”
Pored Baje je uporno sedela Đurđina i ćutala.
Čekala je da se njen čovek osvesti i nastave život udvoje.
Ugledavši kratku vest o Pašićevoj bolesti, porodica je bila preneražena. Zar se tako poštuje zadata reč? Nije se više niko držao pravila igre, pa čak ni gospodin Martinac, jer je, bez sumnje, on prekršio dogovor da se o svemu ćuti do konačnog ishoda bolesti Bajine.
Ulicom su se širili mirisi toplog hleba i vrućeg bureka.
Onako u hodu, mnogi su ga jeli prstima sa masnih hartija. Iz čokalijskih prčvarnica isparavala se vruća rakija, pahnuli su škembići u saftu, kavurme, svinjski papci, gulaši, paprikaši, sarme od kiselog kupusa, pekla se proja sa čvarcima. Gladan svet je sedeo za stolovima i uzimao prvi jutarnji obrok, pre odlaska na posao. Sporo su žvakale noćobdije nalivene alkoholom.
Zapajali su se čorbastim pasuljima, hladili upaljenu sluzokožu pihtijama prekrivenim crvenom tucanom paprikom. Mnogi su već pročitali vest u “Politici” i usmeno je saopštavali drugima.
Tema tog beogradskog jutre bila je: Bajina bolest.

Radoznali svet

GOMILA badavadžija tiskala se pored gvozdene ograde, želeći da prodre kroz kapiju u unutrašnjost Pašićeve kuće i izbliza se osvedoči da li je mrtav, ili se još bori za život.
Podizali su se na prste i pokušavali pogledima da prodru u unutrašnjost osvetljenih soba. Neki su se pentrali uza zid, a posluga ih je gonila povicima. Žandar je strogo gledao, ali se nije micao. Smatrao je da to ne spada u njegovu nadležnost.
Dežurstvo mu je sa ruljom proticalo kudikamo brže, a to je za njega bilo najvažnije.
Sa svih strana doleću izvici: “Umro, al’ kriju od naroda!”
“Šta bi krili?”
“Zabranio kralj da se objavi!”
“E, baš bi on to zabranjivao!”
“Čekaju da se probudi njegovo veličanstvo pa da jave!”
Gomila se radovala što se, eto, ovog jutra događa nešto tako različito od svakodnevice. Naročito je u decembru život težak. Nije zima za sirotinju, braćo moja!
Kad stegne mraz i padne sneg, samo bogataši, u svojim toplim bundama, s obućom koja ne propušta vodu, krznom i šubarama, koje se navlače preko ušiju, mogu uživati na sankama, skijama ili klizaljkama.
Sirotinja tada drhće, u šporetu pište sirova drva kupljena na pijaci od seljaka, slinava deca kašlju, teško je sedeti u kući, a još teže hodati po kaldrmi, kad od Dunava zagudi hladna i jaka košava. Zima je sirotinjski pakao. Samo kad dođe praznik, o krsnom imenu, na Božić, zamiriše kuvana rakija koju začine kockom šećera istopljenom na vrhu usijanih mašica, nađe se i koja glavica kiselog kupusa, pa i neka plećkica, ispeče se proja, a i brašno za slavski kolač se nabavi, eto, samo tad, sirotinjska duša se ozari.
Inače, nije zima za sirotinju, no za bogate. Al’, vidiš, brajko, i bogataš mora da umre i to baš zimi, kad mu je kuća najtoplija.      
(Nastaviće se)