Baja sklopio oči

LEKARSKI konzilijum nije se okupio baš tačno u zakazano vreme. Stigli su s izvesnim zakašnjenjem, kakav je već običaj u nas. Uostalom, iako medicina traži tačnost i brzinu, ima slučajeva, a to je baš ovaj, gde se tim vrlinama bolnom ne može pomoći. Pregledali su pažljivo bolesnika i pošto su se konsultovali, obavestili su ukućane i bliske prijatelje da se bolesnikovo stanje pogoršalo.
"Nije moguće" - začudio se Rada.
"Želeli bismo da je drukčije" - reče doktor Subotić.
"Naše prisustvo je sasvim nepotrebno" - dodade doktor Antić.
Podigoše svoje torbe, natukoše šešire na glave i kretoše prema kapiji koju je opsedala svetina. Čekali su ih drugi pacijenti, oni kojima mogu pomoći.
Pored Pašića ostade samo doktor Kosanović. U hodniku je cupkao privrženi doktor Vrbicki. On je zahvaljivao bogu što se u toku njegovog dežurstva nije desilo najgore.
Tumaralo se po kući, ispijale su se čašice rakije i šoljice gorke kafe. Čekalo se.

Đurđina zakuka

DARA priđe majci koja je uporno sedela pored svog Nikole. Zagleda se u očevo lice pažljivo i najednom viknu:
"Pogledajte, njemu je bolje! On se smeši!"
Priđe Rada. Zaista, neki čudan mir i blaženstvo prekrivali su tatino čelo.
"Tata, tata!" - pozva ga Dara.
"Tiše, Daro, probudićeš ga" - reče Đurđina odsutno.
"Ne damo mi našeg Baju" - reče ministar Velizar Janković.
Dara istrča u salon i priđe doktoru Kosanoviću:
"Doktore, tata se naglo oporavlja! Izgleda da dolazi svesti!"
Lekar je pogleda skeptično, kako se već gleda na laička razmišljanja o vidljivim promenama na teškim bolesnicima.
Ipak ustade i priđe postelji. Spusti svoju na Pašićevo čelo. On je dobro znao šta znači taj osmeh i mir na licu. Oseti da Baji otkucava poslednji čas. Htede da kaže: neka svi napuste spavaću sobu. Svi, bez razlike. Nikola Pašić, međutim, nije želeo da umre sam. On tog trenutka otvori usta i zevnu. Lekar mu malo podiže glavu, ali posle drugog, dužeg i šumnijeg zeva, starčevim telom prođe neki kratkotrajni drhtaj, glava mu se okrenu na jednu stranu i on se smiri. Jedva su treperili mišići na rukama. Grudi se više nisu podizale niti spuštale.
Beograd, Srbiju i ovozemaljsku scenu Nikola Pašić napusti zauvek.
Doktor Kosanović izvuče svoj časovnik: bilo je tačno osam sati i sedamnaest minuta.
"Nikolaaa" - jauknu prva Đurđina, shvativši da je mrtav.
Zarida i Dara. Nasta opšta pometnja.

Gotovo je!

SVI su grcali tiskajući se pored još toplog tela. Rada je nekoliko trenutaka beslovesno buljio, ne shvatajući šta se upravo zbilo, a zatim ga steže neki grč. On se strese, pa kleče i uhvativši očevu ruku, zaplaka, govoreći:
"Ta-ta, ta-ta!"
Dugo godina nije plakao, a čoveku je potrebno ponekad i da se sit isplače. Svi su jecali, ili bar šmrkali u svoje maramice.
Jaukanje iz kuće dopre i do ulice. Gomila se komešala.
"Je l' gotovo?"
Momak iziđe, gologlav, pogleda uskomešan narod i odgovori im:
"Gotovo je!"
Svi poskidaše kape.
"Bog da mu dušu prosti" - mrmljali su, odlazeći.
U kući je i dalje vladala opšta pometnja. Ljudi su prolazili kroz sobe i salone, vrata su lupala, odjekivao je plač, ridanje. Činilo se ne opraštaju se samo od Pašića, nego i od samih sebe. Kao da preživljavaju poslednje trenutke sopstvenog života.
Samo je prisebni sekretar Sokolović okretao telefonske brojeve i obaveštavao prema predviđenom spisku sve one koji su morali pre drugih da saznaju da je Baja otišao.
Napustivši ih, osećali su to svi, Pašić je sa sobom poneo i jedan deo njihovih života.

Stiže kralj

TAČNO u podne pojavio se dvorski automobil. Zaustavio se pred gvozdenom kapijom, otvorila su se vrata i na trotoar su stupili kralj Aleksandar i knez Pavle.
Kralj je bojažljivo, kroz cvikere, pogledao zbijenu i smirenu masu, stotine užagrenih očiju koje iščekuju nešto nadzemaljsko, upitavši se kako će ga sad dočekati? Hoće li se iz nečijih grudi otkinuti uzvik negodovanja? Bilo je poganih jezika koji su osećali najveću nasladu da velikim ljudima kažu najgore stvari i to su smatrali svojim životnim delom. Naročito su mu te susrete s narodom zagorčavali polupijani seljaci, koji su gunđali protiv svega i svačega, da bi na kraju podmuklo rekli: "A vama, kralju, svaka čast!"
Tajni agenti su vrebali i oko sebe, spremni da u slučaju bilo kakvog sumnjivog pokreta spreče najgore. Bilo je to vreme silnih pretnji, atentata i zavera. Anarhisti su bušili ovaj, po njihovom verovanju, truli svet, i u bušotinu stavljali eksploziv. Voleli su pucnjavu i kao deca se radovali ako bi nekog vlastodršca skratili za glavu. Mladi ljudi vole da slušaju eksplozije i rafale, pa i ratova ne bi bilo bez mladih ljudi. Ko će posle četrdesete da juri preko blata s isukanim bajonetom i da iz grla viče: "Uraaa!?" I žandari su pazili da se odnekud iznenada ne ispili neki crni terorista s bombom u džepu, ili s pištoljem za pojasom. Zlo je samo u tome što uvežbaju ubistvo i vremenom postaju hitriji od svake školovane policije, i što je najgore, spremni su i život da polože za jedan dobro usmeren pucanj, a s onim ko svoj život ne žali, teško je izaći na kraj!
Masa je još ćutala, ostavljajući kralju da razmišlja šta znači taj nemi doček. U svakom slučaju, bolja je tišina nego buka sa psovkama i izazovima. Lagano krete prema stepeništu. Viđao je Pašićevu kuću u prolazu, ali nikad je nije pohodio. Tada se desi nešto neobično. Gotovo svi ljudi koji su stajali u špaliru skidoše svoje šešire, šubare i šajkače i kao da se malo pokloniše veličanstvu. Pozdravljali su ga i to je Aleksandru bilo milo. Voleo je i najmanji znak poštovanja, koji je dolazio od te, za njega, uvek opasne gomile. Čak pomisli: "Narod me voli."
(Nastaviće se)