Čovek američkog sna

„Ja neću biti perfektan predsednik, ali znam da ću dati sve od sebe i činiti sve što mogu. I mogu da vam obećam samo jedno: uvek ću biti spreman da saslušam i drugačija mišljenja – i uvek ću vam reći šta mislim i na kojoj sam poziciji“, glasi izjava koju Barak Obama uveliko ponavlja unazad dva dana, odkad je promovisan u 44. predsednika SAD.
Posle skoro dvogodišnje kampanje – najduže i najskuplje u američkoj istoriji – Barak Obama je sad ubacio u prvu brzinu i, uglavnom, ne ide dalje od ovoga što je rekao u utorak uveče, na mitingu u Čikagu, kad je potvrđeno da je nokautirao Džona Mekejna u duelu za koji se pretpostavljalo da će ipak biti nešto ravnopravniji. Za razliku od njega, Amerika i ceo ostali svet su sad na nogama. U iščekivanju šta će doneti nova era, koja će formalno početi 20. januara – koliko je Džordžu Bušu preostalo da privede kraju sve ono što (ni)je uradio u svoja dva predsednička mandata i da se potom, što je moguće neprimetnije, iseli iz Bele kuće. I da ode u svoj Teksas, po mogućnosti zauvek – što je želja skoro tri četvrtine Amerikanaca koji su ga, u jednoj anketi, ocenili kao „najgoreg predsednika“ u istoriji.
U međuvremenu – na konkretnom primeru američkog sna i jave novog predsednika – počinju sad da se nižu pitanja kojih je mnogo više nego odgovora. Za početak: šta se može dalje očekivati od uzdrmane svetske velesile koja je dočekala („koja je dozvolila sebi“, kako sikću sa desnog republikanskog krila) da je iz rupe Bušovog poražavajućeg nasleđa izvlači sin crnoputog imigranta iz Kenije i njihove belopute devojke iz Kanzasa.

Virus politike

Legendarna politička dinastija Kenedijevih maksimalno je i svakovrsno bila angažovana u političkoj, finansijskoj, propagandnoj i svoj ostaloj pomoći Obami tokom njegove predizborne golgote, započete januara 2007, a trijumfalno završene u utorak uveče. Pomenuto je već ovih dana da mu je senator Ted Kenedi među prvima čestitao ulazak u Belu kuću kao na „veličanstvenom ostvarenju za sve nas, a ne samo za Afroamerikance“. Nije, međutim, baš mnogo poznato da je senator iz Masačusetsa posredno bio zaslužan ne samo za istorijski dolazak predstavnika obojene i doskora diskriminisane Amerike na najviši položaj u državi – već, isto tako posredno, i, uopšte, za dolazak Baraka Obame na ovaj svet?!
Ta istinita priča ide ovako. Krajem pedesetih godina, braća Džon, Robert i Edvard Kenedi - predstavnici nove, obećavajuće generacije američkih političara na Kapitol hilu – angažovali su se, pored ostalog, i da u Kongresu prođe jedan program dovođenja u Ameriku većeg broja perspektivnih diplomaca iz više afričkih zemalja. U toj grupi bio je i mladi profesor iz Kenije po imenu Barak Obama – a ostalo je već uglavnom poznata istorija.
Novoizabrani predsednik SAD rodio se 4. avgusta 1961, u Honoluluu, iz braka stipendiste iz Afrike i majke koja se sa roditeljima doselila kao devojčica iz Kanzasa na Havaje. Svakojaki porodični vetrovi učinili su da se Barak Obama školovao na raznim stranama sveta: prvo u Džakarti (Indonezija), pa opet na Havajima, da bi onda otišao na Oksidental koledž u Los Anđelesu, odakle se prebacio na njujorški Univerzitet Kolumbija. Sa diplomom Kolumbije, stipendijom i odgovarajućim preporukama svojih profesora primljen je na čuveni Harvard, gde je završio pravo 1992.
Diploma Harvarda širom mu je otvorila perspektivu advokature (čitaj: milionske zarade), ali se on opredelio za mesto predavača ustavnog prava na Univerzitetu u Čikagu i paralelni posao socijalnog radnika u najsiromašnijim četvrtima tog višemilionskog grada. U Čikagu se inficirao virusom politike – iz drugog pokušaja izabran je za člana Senata Ilinoisa (1996), gde se obučavao i kalio do novembra 2004. - kad je rešio da ide još dalje.
„Šta će ti sve to; pogotovu sa tim tvojim imenom... Izgledaš kao sasvim fini momak. Šta ti treba da se upuštaš u nešto toliko prljavo i ružno, kao što je politika?“, pitali su ga neki njihovi prijatelji.
Nije ih poslušao, nije se pokajao i, kako se ispostavilo, nije pogrešio.

Trka sa Hilari

Na izborima za jedno od dva mesta svoje države u federalnom Senatu u Vašingtonu, dobio je, na opšte iznenađenje, najviše glasova u konkurenciji nekoliko iskusnijih suparnika, proverenih kadrova Demokratske partije u Ilinoisu. To je, međutim, bio tek početak njegovog samolansiranja u orbitu najviše američke politike: zakletvu na Kapitol hilu položio je 3. januara 2005, a samo dve godine kasnije objavio je formiranje svog „predsedničkog istraživačkog komiteta“, zaduženog da ispita njegove šanse u konkurenciji za najprestižniju vašingtonsku adresu.
Pet nedelja posle toga, 10. februara prošle godine, Barak Husein Obama (to njegovo srednje ime, kojim ga je otac usrećio po rođenju, potpuno je izbacio iz opticaja tokom predizborne kampanje) objavio je svoju kandidaturu za predsedničku nominaciju Demokratske partije. Bilo ih je sedmoro u toj konkurenciji, među njima i favorizovana Hilari Klinton. Ali, to je poznato – kao što se zna i kako je, u avgustu, završeno to njihovo nadmetanje.
Nekadašnja prva dama Amerike - uz logističku, medijsku i finansijsku podršku moćnih sponzora svog supruga, nekadašnjeg predsednika Bila Klintona – osporavala je do poslednjeg trenutka u kampanji spremnost i potencijale 47-godišnjeg senatora iz Čikaga da od 20. januara preuzme komande najmoćnije sile sveta. Što je, međutim, kampanja dalje odmicala, njena pozicija je sve više slabila. Završilo se tako da je na nacionalnoj konvenciji demokrata (avgusta, u Denveru) došlo do „demonstracije iz snova“ akcionog jedinstva dotle prilično podeljene i konfrontirane partije, koja je zacrtala u svom programu, po sistemu nek košta šta košta, svoj povratak na vlast posle dva mandata katastrofalne Bušove politike na domaćem i međunarodnom terenu.
Pošto se glasovi za partijsku nominaciju predsedničkog kandidata skupljaju po istom principu kao kad se bira predsednik (svaka država ima određeni broj glasova, zavisno od broja stanovnika), znalo se da Obama ima vrlo izglednu većinu i da bi on trebalo da bude taj koji će 4. novembra dovesti demokrate u Belu kuću. Ipak, strahovalo se da će ambiciozni Klintonovi – željni povratka na vlast – pokušati na svaki mogući način da osujete nominaciju mladog senatora iz Čikaga. Ako ništa drugo, kako se javno spekulisalo (i to ne samo u "Vašington tajmsu", sklonom republikancima), a ono nekim zakulisnim „partijskim udarom“ na konveciji u Denveru.
Ispalo je, međutim, sasvim suprotno.
(Nastaviće se)