Bušovi gorki plodovi

 NEKE cifre izgledaju isuviše dobro za ovu fazu kampanje. Prosto da čovek ne poveruje. Do izbora je još šest meseci, a Obama stoji bolje nego što smo i pomišljali... Samo nek se ovako nastavi”, rekla je, maja ove godine, u intervjuu za “Novosti”, Melisa Bin, (devojačko Luburić), naše gore izdanak - kongresmenka Demokratske partije iz Čikaga, dugogodišnji prijatelj porodice Obama i jedan od bliskih Barakovih saboraca prvih zajedničkih godina na Kapitol hilu (od 2004, on kao senator-početnik, ona kao novi član Predstavničkog doma).
Biti u kontaktu sa demokratskim predstavnicima ili samo njihovim aktivnim simpatizerima u periodu posle tog razgovora sa Binovom, značilo je biti svedok njihovog maksimalno rastućeg predizbornog optimizma, kombinovanog sa realnom opasnošću od kolapsa “na nervnoj bazi” u suočavanju sa maksimalnom izbornom perspektivom.
Jer, njihova sećanja na agoniju iz dva prethodna izborna procesa (sa Albertom Gorom, 2000. godine, i Džonom Kerijem, četiri godine kasnije) bila su isuviše prisutna i bolna da bi se baš tako lako prihvatila „Galupova“ istraživanja, od letos naovamo, da njihov izabrani Barak Obama stoji tako dobro u poređenju sa republikanskim suparnikom i starijim kolegom iz Senata.

Trka sa Hilari

NI kad su, početkom septembra, prošle konvencije na kojima su verifikovane partijske nominacije Baraka Obame i Džona Mekejna, jednostavno nije smelo da se veruje anketama i ishodu koji su one nagoveštavale za 4. novembar. Što bi rekla g-đa Bin: “Te cifre bile su isuviše dobre za jednog demokratskog kandidata, koji je krenuo u predsedničku trku praktično od nule. Strepeli smo da tu, ipak, nešto nije u redu”.
Ni “Čikago tribjun” - inače maksimalno angažovan u podršci predsedničkom kandidatu iz svoje sredine - povremeno nije uspevao da prikrije strepnju koja je izbijala između uvodničkih redova: “Kako shvatiti ovako izraženo vođstvo doskora anonimnog crnog tipa iz Čikaga u nadmetanju sa ratnim herojem i njegovom Barbikom, u svojstvu potpredsednika? To mora da je neka greška”. Greške, međutim, nije bilo. Videlo se to prošlog utorka.
U prvim analizama Obaminog izbornog trijumfa sve počinje i završava se komplimentima njegovoj “genijalnoj organizaciji”, kako ju je okarakterisao, još pre godinu i po dana, jedan od njegovih tadašnjih konkurenata za predsedničku nominaciju. Da je to nešto sasvim drugo od svega onoga što je na tom terenu ranije viđeno i doživljeno, iskazalo se u prvoj polovini 2008, kad je Obama iskazao sve svoje majstorstvo u borbi protiv favorizovane Hilari Klinton - u višemesečnoj seriji primarnih izbora, u svih 50 američkih država, za partijsku predsedničku nominaciju.

Nova Amerika

NjEGOVA kampanja bila je briljantna i to ne samo zato što mu je poruka bila toliko moćna.
Usavršio je do savršenstva kako da partijska mašinerija radi za njega”, rekla je Hilari u jednom intervjuu, posle partijske konvencije u Denveru, na kojoj je prevazišla samu sebe pozivajući delegate da aklamacijom proglase Obamu za predsedničkog kandidata - umesto da se ide na pojedinačno izjašnjavanje svake države, na šta je imala statutarno pravo.
Barak Obama potvrdio se na tom avgustovskom skupu u Denveru kao apsolutni predvodnik nove, inspirativne generacije američkih političara - spremnih i sposobnih da ovoj velikoj zemlji vrate poverenje u samu sebe, ali i poziciju i ugled koji je imala u svetu.
“Vreme je za nas da promenimo Ameriku i zato ja idem za predsednika”, ponovio je Obama više puta, nabrajajući promene koje planira da sprovede po ulasku u Belu kuću.
Od smanjenja poreza (za 95 odsto zaposlenih) i eliminisanja zavisnosti od bliskoistočne nafte u sledećih deset godina, do ekonomskog zaokreta sa milionima novih radnih mesta i korenitim reformama zdravstvenog osiguranja i socijalne zaštite.
Poseban deo Obaminog govora tog 28. avgusta bio je posvećen nacionalnoj bezbednosti i izazovima koji bi na tom terenu pretili SAD sa njim u Beloj kući, imajući u vidu ono što mu suparnici upisuju kao najveći minus - njegovo neiskustvo u spoljnoj politici i odbrani zemlje od terorista ili eventualnog spoljnog neprijatelja.
“Mekejn nam nudi još četiri godine onoga što na tom planu već osam godina doživljavamo od Buša. Kome to odgovara, neka 4. novembra glasa za njega”, rekao je on tom prilikom, u poruci koja se, kako se kasnije ispostavilo, sve više lepila za milione Amerikanaca, što ju je on u kampanji češće ponavljao.

Armija volontera

SA kampanjom kakvu je osmislio i sprovodi je u život, Barak Obama neće moći da izgubi ove izbore”, izjavio je krajem oktobra - nevoljno i sa priličnom zadrškom - i sam Hilarin suprug, poslednji američki predsednik iz redova Demokratske partije.
Trebalo mu je dosta vremena da se otkravi i da prizna samom sebi i ostalom svetu da je njihov san o povratku dinastije Klintonovih na američki vrh ostao na kraju ipak samo san. (Ukoliko Bil i Hilari Klinton ne lansiraju na tu uzbrdicu svoju tridesetogodišnju ćerku Čelsi, pravnicu sa Oksforda koja gradi uspešnu karijeru u Volstritu i, kako kaže, i ne pomišlja na politiku. Ali, to je već druga priča).
U međuvremenu, u prvim analizama po mnogo čemu jedinstvenog izbornog procesa 2008. godine, kao ključni momenat izdvaja se Obamina pobednička strategija animiranja i okupljanja pod jednom zastavom miliona Amerikanaca koji su dosad bili nezainteresovani ili čak na drugoj strani. A, to se odnosi ne samo na skoro devedeset procenata populacije Afroamerikanaca, na šta se, naravno, računalo već i na mnoge druge - mlade, neangažovane, pripadnike manjinskih zajednica (Latinosi i ostali), kao i neočekivano velikog broja belih pripadnika srednje klase.
Pored toga, tu je bio i finansijski momenat.
Od isključivo privatnih donacija, koje su najvećma dolazile preko Interneta, Obama je tokom 21 meseca kampanje prikupio i sa uspehom potrošio više od 750 miliona dolara (duplo više od Mekejna).
To je otišlo na spektakularnu medijsku promociju, kao i na štab njegovih saradnika i armiju od tridesetak hiljada volontera.
(Nastaviće se)