Haos posle Buša

POSLE godinu i po dana međusobnih odnosa na krv i nož, najmoćnija politička dinastija Amerike i Barak Obama zakopali su ratne sekire i potpisali i primirje 27. avgusta, na spektakularnom finalu konvencije Demokratske partije, u Denveru (Kolorado). Bio je to skup preko dve i po hiljade vodećih partijskih predstavnika iz svih 50 američkih država, glavnog grada Vašingtona i pripadajućih teritorija (koje imaju ustavno pravo glasa na predsedničkim izborima). Skup koji je, završne večeri, vrlo brzo – na predlog upravo senatorke Hilari Klinton, jedinog Obaminog potencijalnog protivkandidata za predsedničku nominaciju – prekinuo to brojanje pojedinačnih glasova i aklamacijom odlučio da 47-godišnji senator iz Ilinoja bude 4. novembra izabranik demokrata za duel sa republikancem Džonom Mekejnom.
Te završne večeri – uz milione konfeta i raznobojnih balona – bračni par Klintonovih promenio je priču koja se godinu i po dana pre toga ponavljala sa njihove strane na račun Baraka Obame. Drugačije, međutim, nije ni moglo da bude: konvencijom je obeležen kraj predizborne kampanje (najduže i najskuplje u istoriji SAD) i sad je valjalo ujediniti sve snage kako bi se javnosti i dalje ne baš dovoljno poznati Barak Obama predstavio kao „ne samo najbolji, već i apsolutno jedini kandidat za otklanjanje haosa koji Džordž Buš ostavlja za sobom u Beloj kući“ – kako je to, pored ostalog, rekla Hilari, obrazlažući kandidaturu svog mlađeg senatskog kolege.
Iste sudbine

Te nezaboravne noći u Denveru govorio je i Bil Klinton. Bio je primetno uzdržaniji od svoje bolje polovine u komplimentiranju predsedničkom kandidatu, kao da mu je teže nego njoj palo rušenje njihovog zajedničkog sna o povratku u Belu kuću – samo sa obrnutim ulogama u toj planiranoj ponovnoj podeli karata. Ona kao prva predsednica u istoriji SAD, a on kao „prvi džentlmen“, koji bi takav kakav je - ambiciozan, u punoj političkoj snazi i sa iskustvom iz svoja dva predsednička mandata, 1993-2001 - i te kako povlačio konce iz senke.
Bil Klinton je, tako, ostao bez nove funkcije na najvišem nivou, ali se sa mnogih autoritativnih mesta čuju, u ovim postizbornim danima, prva predviđanja da će u novom sastavu Bele kuće osetiti nešto od njegovog duha – a naročito od njegove politike, koja je zemlji donela ekonomski preporod u prošloj deceniji (između predsednikovanja dva Buša, seniora i juniora).
„Bil Klinton i Barak Obama po mnogo čemu predstavljaju dve strane jedne iste predsedničke medalje. Jedan je „vruć“, drugi „kul“, obojica su stigli na vrh iz neke bestragije i na tom putu opovrgli sve prognoze koje su bile protiv njih. Obojicu su podigle samohrane majke i njihovi roditelji, živeli su sa polurođacima iz dodatnih brakova njihovih majki, sa prisutnim očuhom i odsutnim ocem i bez stabilnog životnog modela u svojoj kući“, napisao je tim povodom losanđeleski "Tajms". Uz podsećanje da je ta analogija izražena i kasnije, u daljem životnom i profesionalnom razvoju 42. i 44. predsednika: „Obojica su demonstrirali neverovatnu volju i želju za uspehom, obojica stigli do najprestižnijih univerziteta i tu završili pravo, obojica se potom ispeli na vrh američke politike“.

Pravo rešenje

Gledajući sa te strane, moglo se očekivati da se Bil Klinton i Barak Obama vrlo brzo međusobno pronađu i formiraju tandem koji bi za ko zna koliko sledećih godina zacementirao dominantnu poziciju demokrata na domaćoj političkoj sceni. Ali, kao što je poznato, kontekst predstavlja sve i svja u politici, što je u ovom slučaju učinilo da su odnosi između bivšeg i tek izabranog demokratskog predsednika bili i ostali sve osim bliski. „Njih dvojica su vrlo slični u svojoj snazi i u svojim slabostima“, objasnio je to nedavno, lepo i tačno, kongresmen Ram Emanuel, od prošle nedelje postavljen za šefa budućeg Obaminog kabineta, a svojevremeno jedan od predsednikovih savetnika u Klintonovoj administraciji.
Led između bišeg i budućeg predsednika, međutim, primetno se otkravio (bar za javnost) nekoliko dana pred 4. novembar, kad su se Klinton i Obama prvi put pojavili u javnosti, na jednom od poslednjih predizbornih mitinga. Bio je to izvanredno izrežiran i medijski još bolje plasiran skup sa Floride: pred desetak hiljada ljudi, u 11 časova uveče (kad su sve nacionalne TV i kablovske mreže mogle da se uključe u direktan prenos za svoje pretponoćne informativne programe), sa raspoloženim i ubedljivim Klintonom, koji je u dužem govoru, povremeno čak i grleći Obamu, objašnjavao naciji zašto je demokratski kandidat, a ne Džon Mekejn, „jedino pravo rešenje za sadašnje i buduće američke generacije“.

Sara - figura

Sad kad su počele da se slažu postizborne kockice – Klintovi počinju da se adaptiraju na život koji su vodili pre ulaska u trku za demokratsku predsedničku nominaciju (januara 2007). Hilari se vraća na mesto jednog od dvoje predstavnika države Njujork u Senatu na Kapitol Hilu, prepuštajući zasad samo tabloidima da spekulišu hoće li možda 2012. godine da ide na „popravni“ u kandidaturi za sledećeg predsednika SAD.
U tim pričama, koje su već krenule sa nekoliko strana, Mekejnova izabranica Sara Pejlen uveliko figurira, a i sama se nameće, „kao sledeći kandidat“ rasturenih i demoralisanih republikanaca, koji su se pokazali na ovim izborima kao partija koja nema ni strategiju, ni program, ni lidera za Ameriku 21. veka.
„To su neosnovane priče, kakvim apsolutno nema mesta. Pogotovu u ovom trenutku, kad se administracija našeg predsednika Obame tek priprema da iziđe na scenu i počne da rešava enormne probleme koji su nam ostali posle dva Bušova katastrofalna mandata“, rekla je Hilari Klinton u jednom TV intervjuu. Tom prilikom oglasio se i njen suprug. „Obnova ekonomije i promene iz programa predsednika Obame sad su naše jedine obaveze. Sve ostalo je u drugom planu“, poručio je Bil Klinton, uz napomenu da će se dalje uglavnom baviti svojom humanitarnom fondacijomu, koja prikuplja sredstva za najneophodniju medicinsku i ostalu pomoć nerazvijenim zemljama Trećeg sveta.
(Nastaviće se)