Prečicom prema vrhu

BILO je to u jesen 2006. Iako mlad senator iz države Ilinois, koji tek što je upoznao sve krivine i prečice zdanja na Kapitol Hilu, Barak Obama počeo je ozbiljnije da razmišlja o svojoj eventualnoj kandidaturi i za najvišu funkciju. Bila je to ideja koju su mu prvo “provukli kroz uši” supruga Mišel i najbliži prijatelji, da bi onda “uhvatio samog sebe da o tome počinje sve ozbiljnije da razmišlja”.
Džordž Buš je bio na sredini svog drugog mandata, što je bio period kad je Amerika sve manje ličila na samu sebe - i kod kuće, i u svetu. Period kad se ekonomska pomrčina već ukazivala na horizontu, kad je došlo do zaglavljivanja najmoćnije vojne sile sveta u kaljugi Iraka i Avganistana, kad je sramota o torturi u Gvantanamu poništavala preostale međunarodne kredite, a čak i najbliži saveznici iz Evropske unije i NATO počeli da se distanciraju od politike koju su kreirali neokonzervativci iz najbližeg predsednikovog okruženja.

Najbolja kampanja

U toj situaciji - a sa procenom da će katastrofalno Bušovo nasleđe predstavljati stravičan hendikep za svakog republikanskog aspiranta na Belu kuću - Obama se vratio nekolicini svojih političkih savetnika, koji su pre toga izvanredno odradili njegovu senatsku kampanju. Bili su “ista krvna grupa”: poznavali se dugo i dobro, uspešno se dopunjavali, sličnih godina, talentovani, u mnogo čemu idealisti i, kao njihov šef - dotle vrlo malo eksponirani na političkoj sceni.
Rezultat njihove “nemoguće misije” je poznat: anonimni senator iz Čikaga Barak Husein Obama, bez skoro ikakvog iskustva (a, uz to, sa imenom koje je izazivalo žmarce i kod kuće i u inostranstvu), lansiran je u orbitu kao 44. predsednik SAD. Posle maksimalne kampanje u koju se ušlo kreditima, a izašlo sa donacijama od 800 miliona dolara - i uz potpuno ignorisanje činjenice da je Ameriku trebalo ubediti da glasa za prvog crnca otkad zna za sebe.
Kad se Barak Obama, 4. novembra, obraćao masi u Čikagu, znao je kome će prvo da se zahvali na promociji u izabranog predsednika SAD.
“Moje hvala najboljem timu za vođenje kampanje koji je ikad sastavljen. Vi ste učinili da se ovo dogodi”, rekao je on tom prilikom, pozdravljajući četvoro svojih saradnika. Za Dejvida Akselroda, glavnog stratega kampanje i političkog savetnika, Dejvida Plufa, menadžera kampanje, Roberta Gibsa, sekretara za štampu, i Anitu Dan, zaduženu za politička pitanja, istraživanja i komunikacije, bio je to trenutak izlaska iz anonimnosti. I od tad su veoma prisutni u javnosti - u otkrivanju i objašnjavanju kako je to išlo kad se sa senatorom iz Čikaga “krenulo od nule” i stiglo do vrha američkih vrhova.
U svim tim javnim istupanjima, čuje se, po pravilu, da je u tom njihovom društvu superpromotera budućeg predsednika postojao još jedan član. Njegovo ime: Barak Obama.
“Niko nije tu odigrao veću ulogu od njega samog”, rekao je na tu temu glavni menadžer Plaf, u intervjuu za TV mrežu Si-Bi-Es. “Od prvog dana, on je u svakom trenutku tačno znao šta hoće da kaže, tako da oko toga nije bilo gubljenja vremena. Znam za mnogo kampanja u kojima se maltene svakog drugog dana menjala ili doterivala poruka koja se slala javnosti. Kod Obame to nije bio slučaj. On je od početka bio siguran kuda želi da povede zemlju i oko toga nije imao dileme. Njegova strategija je bila - to će se prihvatiti ili ne.”
Obamina predizborna uzbrdica počela je februara 2007, govorom u Springfildu (Ilinois), pred nekoliko desetina promrzlih osoba u lokalnom parku. Za njegovu kampanju nije se znalo, niti je sve to izgledalo obećavajuće: bez para i bez prave organizacije - sa jedinim osloncem, u perspektivi, na milione nezadovoljnih birača i potencijalne volontere. “Ova kampanja neće biti samo o meni. Ovde se radi o svima nama. O tome šta svi zajedno možemo da uradimo za Ameriku”, poručio je Obama u tom svom prvom govoru, kao jedan od pola tuceta kandidata za predsedničku nominaciju Demokratske partije. Lokalni mediji u Springfildu ukratko su registrovali taj njegov početak - u nacionalnim nije bilo ni traga.

Kandidat svih

To je, međutim, bilo tako samo na početku, da bi vrlo brzo počeli da se iskazuju konkretni rezultati Obaminog insistiranja da se sa kampanjom “maksimalno ide u narod”. Kako sa porukama o problemima s kojima će se identifikovati američka srednja i niža klasa, tako i sa apelom za makar i najminimalnijom finansijskom podrškom kandidatu, koliko je ko hteo ili mogao da skine sa kreditne kartice. I da to pošalje elektronski, preko Interneta, što je bila novost u istoriji američkih izbora; novina koja je pobedniku donela do izbora skoro pola milijarde dolara.
Amerika je sa Barakom Obamom dobila prvog crnog predsednika, ali, prema rečima glavnog menadžera kampanje, o tom momentu se tokom razrađivanja projekta “Bela kuća” nikad nije posebno razgovaralo. “Time se bavila javnost, ali ne i mi. Mi smo od početka bili ubeđeni da imamo jakog kandidata, kojeg će podržati Amerikanci svih rasa i socijalnog sastava.
Mediji su pokušavali da nas uvuku u diskusiju na tu temu, ali im to nije uspevalo. A, onda su se u javnosti pojavili video-snimci sa provokativnim porukama Obaminog prijatelja i sveštenika Džeremije Rajta, što je bio jedan od prelomnih trenutaka”, rekao je Pluf, u odgovoru na pitanje kad im je bilo najteže u skoro dvogodišnjem predizbornom maratonu.
Obama nije čekao. Nedelju dana kasnije, u govoru o rasnom pitanju, na masovno posećenom mitingu u Filadelfiji, rekao je sledeće: “Rajtova osnovna greška je što govori o nama kao o statičnom društvu u kome nije bilo ikakvog napretka. Kao da je ova zemlja - zemlja koja je omogućila jednom svom članu da se nadmeće za najvišu funkciju, stvarajući pri tom koaliciju belih i crnih, Latinosa i Azijata, bogatih i siromašnih, mladih i starih - i dalje neraskidivo vezana za svoju tragičnu prošlost”.
Taj govor prenosile su sve nacionalne TV mreže. Jedna od glavnih prepreka bila je savladana, Obamin put prema Beloj kući bio je otvoren.
(Nastaviće se)