Junak na Mišaru

 KARAĐORĐEVOM pozivu na ustanak 1804. Raka Levajac se odazvao zajedno sa bratom Radosavom, Lazarom Mutapom, Milićem Drinčićem, Jovanom Kursulom. Ustanike je predvodio Milan Obrenović, koji će postati rudnički vojvoda.
Prvo pojavljivanje Raka Levajca među najuglednijim ustanicima vezano je za Ostružničku skupštinu, održanu od 6. do 15. maja 1804. godine. Uz Karađorđa skupštini su prisustvovali i Stanoje Glavaš, Mladen Milovanović, Teodosije Marićević, Janko Katić, Vasa Čarapić, Tanasko Rajić... To je bilo prvo okupljanje svih nahijskih i ustaničkih starešina od početka ustanka. Pored priprema za pregovore sa dahijskim izaslanicima u Zemunu, na skupštini je bilo reči o daljem razvoju ustanka, organizaciji ustaničke vlasti, nabavci naoružanja...
U vreme Ostružničke skupštine održani su i pregovori ustanika sa Turcima u Zemunu. Pregovori su se odvijali pod pokroviteljstvom Austrije, od 28. aprila do 10. maja 1804. godine. Na pregovorima Karađorđe se pojavio sa još šesnaest odabranih srpskih izaslanika, među kojima je bio i Raka Levajac kao predstavnik zapadnog Pomoravlja.
Prisustvo Raka Levajca ovim značajnim događajima iz prvih dana ustanka jasno svedoči o ugledu koji je uživao i u svojoj sredini i među ustanicima. Takođe, treba imati u vidu i činjenicu da je Raka Levajac u narodu bio poznat kao veoma darovit govornik.
Posle Ostružničke skupštine i pregovora u Zemunu nastavljeni su sukobi ustanika sa Turcima.
Novim ustaničkim uspesima sužena je opsadna linija oko Beograda, a ubrzo su oslobođeni Požarevac i Smederevo. U ovim operacijama rudničkom vojskom, u kojoj se nalazio Raka Levajac, komandovao je sam Karađorđe.
Godine 1806. Raka Levajac je bio učesnik bitke na Mišaru: Lazar Mutap, Raka Levajac, Ristić iz Jasike i neki drugi uspeše nekako da se probiju kroz šumu i izbiju na čelo kolone. Kada se šuma proredila i sagledao njen kraj, Karađorđe je naredio Petru Jokiću i Lazaru Mutapu da uzmu nekoliko konjanika i izjašu napred i vide ima li Turaka u blizini.
Izvidnica je ubrzo izbila na istorijsko Mišarsko polje, pisao je Milan Stevanović.
Posle pobeda ustanika kod Sjenice i Suvodola u proleće 1809. godine, vojvoda Milan Obrenović i Raka Levajac prešli su sa 3.500 Srba preko Kolašina i uputili se put Vasojevića, ka crnogorskoj granici.
Istovremeno, Rako Levajac i Čolak Anta Simeunović bili su u ulozi Karađorđevih izaslanika. Iz Morače, 23. juna uputili su pismo vladiki Petru I Petroviću, kojim ga obaveštavaju o tome da se Karađorđe nalazi u Ravnom Hasu (okolina Ivangrada) i da se priprema za napad na Kolašin.
MeĐutim, neuspeh ustaničke vojske u junu 1809. godine na frontu prema Nišu prisilio je Karađorđa da odustane od planova za proširenje ustanka prema Crnoj Gori. Raka Levajac i Čolak Anta Simeunović ostali su u Morači do septembra 1809. godine odakle su se preko turske teritorije probili u Srbiju, noseći pismo vladike Petra I Karađorđu.
Vojvoda nahije užičke Raka Levajac je postao verovatno 1810. godine posle smrti vojvode Milana Obrenovića. Titulu je nosio do 1813. godine.
Posle sukoba sa Karađorđem ostao je bez vojvodske titule.
Među učesnicima bune hadži Prodana Gligorijevića 1814. godine, u istorijskim izvorima nema Raka Levajca. Njegova uzdržanost u vreme bune koja nije imala izgleda da uspe pokazuje političku pronicljivost bivšeg vojvode.
Takođe, razloge ovakvom držanju treba tražiti i u njegovoj bliskosti sa Milošem Obrenovićem u međuustaničkom periodu.
(Nastaviće se)