“Otrovali” metke

PREMA oficijelnoj verziji, na Vladimira Iljiča Lenjina, predsednika Saveta narodnih komesara Sovjetske Rusije i umišljenog vođu svetskog proletarijata, čije su teorijske zablude koštale glave stotine hiljada njegovih sugrađana, izvršen je atentat pre devet decenija. Bio je to četvrti - i jedini ozbiljniji pokušaj njegovih političkih protivnika da tog čoveka malog rastom, ali velike energije i još veće upornosti zaustave u naumu da na silu i nasiljem boljševizuje “majčicu Rusiju”.
Atentat je izveden u prvim večernjim časovima 30. avgusta 1918. godine, posle njegovog govora radnicima na mitingu u Zavodu Miheljson, na kojem, u polučasovnom obraćanju, nije propustio priliku da u nekoliko navrata potegne svoju omiljenu frazu “Pobeda ili smrt!”
Atentator je pucao na Lenjina, u fabričkom krugu, iz neposredne blizine, u trenutku dok je “veliki vođa”, posle završenog mitinga, vodio političko-filozofsku raspravu sa jednom građankom koja nije ništa razumela od onog što je govorio nekoliko minuta ranije, ali ga je smatrala odgovornim što nema brašna. Lenjin se nalazio nadomak svojih kola, u kojima ga je čekao, sa upaljenim motorom, šofer Stepan Gilj, da bi ga odvezao na noćnu sednicu (u to vreme se sastančilo u tri smene) Saveta narodnih komesara, kojoj je predsedavao.
Od tri ispaljena metka, prvi je samo okrznuo njegovu bluzu i ranio građanku Mariju Popov, čije je pritužbe slušao, a druga dva su se zarila u njegovo telo. Da bi ovaj zločin bio gnusniji nego što jeste, tajna policija je lansirala izmišljotinu da su meci bili “otrovani”.
Veliki vođa je pao. Atentator je iskoristio paniku koja je nastala i neopaženo se izgubio sa mesta zločina. Posle ukazane prve pomoći, šofer Gilj je uz pomoć jednog aktiviste ubacio Lenjina u kola i odvezao ga u Kremlj, u kojem je stanovao, umesto u bolnicu, koja mu je bila usput! Lenjin je odbio da ga odnesu do stana i pešice se popeo na treći sprat. Petnaestak dana kasnije on se potpuno oporavio i nastavio je da rukovodi revolucijom čiji se kraj u tom trenutku još nije nazirao.
Prema zvaničnom saopštenju, koje je te noći izdao VCIK (tada najviši izvršni, zakonodavni i kontrolni organ u Sovjetskoj Rusiji), iza gnusnog zločina stajali su eseri, najljući politički protivnici boljševika, a za njihove sponzore su proglašeni anglofrancuski imperijalisti.
Pet dana kasnije VCIK je saopštio da je na Lenjina pucala eserka Fani Kaplan. Uhapšenu atentatorku, koja je priznala zločin, sovjetska politička policija (poznata po skraćenicima VČK, VČ i Čeka), koju je Lenjin osnovao dekretom u decembru 1917. godine i koja je bila glavni instrument boljševičkog terora, osudio na smrt i streljao 3. septembra. Time je ovaj slučaj arhiviran kao “kristalno jasan”.
Da li baš?
Ključni svedoci o onome što se odigralo te večeri u dvorištu Zavoda Miheljson bili su žrtva, Vladimir Iljič Lenjin, i njegov šofer Stepan Gilj. Sa Lenjinom o tome - što je više nego začuđujuće - niko nikada nije razgovarao, bar ne zvanično. Njegov iskaz bi bio dragocen za istražitelje, tim pre što su se on i Gilj potpuno razlikovali u bitnoj stvari - ko je pucao.
Lenjin je bio uveren da je na njega ispalio hice muškarac, dok je Gilj tvrdio da je to bila žena. Da li je Lenjin video svog krvnika - ne zna se. Poznato je, međutim, da je Gilj do svog zaključka došao posrednim putem. On je u gužvi video, i to samo za trenutak, neku žensku ruku koja je držala revolver.
Stepan Gilj, dakle, nije video njeno lice, pa je i sasvim prirodno što prilikom saslušanja, koje je obavljeno još iste večeri, nije mogao da kaže islednicima da je to bila mlađa ili starija osoba, plavuša, smeđa ili crnka, kao ni kako je bila odevena.
Neprirodno je da je taj isti Gilj, kada mu je mnogo godina kasnije partija dala odobrenje da objavi svoja sećanja na taj događaj, sa fotografskom preciznošću opisao svaku crtu lica Fani Kaplan, koju nije video .
(Nastaviće se)