Glavne mutivode

U SVOJOJ prvoj izjavi, datoj 30. avgusta, neposredno posle atentata, i u drugoj, datoj 2. septembra, Stepan Gilj je bio kategoričan da je to bila “ženska ruka”, ali ni u jednoj ni u drugoj on se nije upustio u opis atentatorke, niti je ta veoma važna činjenica uopšte zanimala islednika. Zašto?
Odgovor na ovo pitanje je veoma jednostavan: Stepan Gilj je lagao. On nije video atentatorku, kao što je nisu videli ni drugi koji su se te večeri zatekli u fabričkom krugu Zavoda Miheljson, u trenutku atentata.
Na osnovu Giljovih izjava dalo bi se, međutim, zaključiti, iako se on o tome nije izrazio eksplicitno, da su se on i atentatorka te večeri našli licem u lice, čak u dva navrata. Prvi put kada je, žtrvujući svoj život, kako je naglasio, nišanila Lenjina, ali, videvši revolucionarnu odlučnost u njegovim očima, naglo je promenila odluku i spustila svoj “brauning”, i nešto kasnije, kada je, uplašena tom njegovom istom odlučnošću, bacila revolver njemu “pod noge” i pobegla glavom bez obzira. Ali, on taj revolver, dragocen za istragu, nije podigao jer se prisetio da bi trebalo ukazati pomoć Lenjinu.
Ako je Gilj bio policijski nepismen pa nije bio u stanju da proceni koliko bi taj bačeni “brauning” mogao da bude dragocen za buduću istragu, profesionalni islednik jeste, ali on se, sudeći na osnovu zapisnika, prema toj činjenici poneo do te mere nezainteresovano kao da je ovaj rekao da je atentator bacio praznu kutiju od cigareta. Sam vrh tajne policije poneo se još nonšalantnije - posle atentata nije, kao što bi se očekivalo, uputio ekipu na mesto atentata da prikupi dokaze.
To je moglo da znači samo jedno: policija je znala ko je atentator, pa joj materijalni dokazi nisu ni bili potrebni.
U drugoj izjavi, datoj 2. septembra, Gilj je pokušao da podigne sebi spomenik zbog herojskog držanja koje ga nimalo nije krasilo u prvom iskazu, ali je to učinio krajnje providno i prilično trapavo. Ako je već držao atentatorku na nišanu, kao što je tvrdio, zašto nije povukao oroz? On to nije učinio. Razumljivo je i zbog čega.
Prilično je teško pucati u nekoga koga nema, pa čak i šoferu jedne tako važne ličnosti kao što je Lenjin.
Ali, Gilj nije sedeo skrštnih ruku. Potrčao je da ukaže pomoć ranjenom Lenjinu. Tako je šofer Gilj postao samom sebi dvostruki heroj te večeri: spasao je Lenjina od naknadnog metka atentatorke i prvi mu je priskočio u pomoć u najkritičnijem trenutku.
Vladimir Iljič ga je upitao slabim, jedva čujnim glasom: “Jesu li ga uhapsili ili nisu?” Ne nju nego njega. Atentatora a ne atentatorku!
Koga je to onda Gilj, do đavola, držao na nišanu te večeri?
Da sve bude beslovesnije nego što jeste, Gilj je ovo Lenjinovo pitanje naveo i u svojoj izjavi!
Kad su odjeknuli pucnji, u dvorištu Zavoda Miheljson je zavladala panika. Iako te večeri niko nije video ko je pucao, sem možda Lenjina, koji je bio najbliži svom krvniku, mada je stajao malo ukoso, to nije bila nikakva smetnja da nekoliko minuta kasnije bude uhapšena - atentatorka!
Hapšenje je obavio zamenik vojnog komesara Pete pešadijske divizije Batulin, za koga se nikad nije saznalo u kom se svojstvu te večeri našao u Zavodu Miheljson.
Dok je bežao sa ostalima, posle ispaljenih hitaca na Lenjina, Batulinovu pažnju je “svojim čudnim ponašanjem” privukla neka žena, koja je mirno stajala sa strane, ispod jednog drveta.
Šta je to bilo čudno u ponašanju te žene?
Bilo kako bilo, Batulin je prišao ovoj ženi i stupio sa njom u razgovor, prema njegovom iskazu, datom sedam dana posle hapšenja, jer se prvi, koji je dao iste večeri, učinio i tajnoj policiji budalastim. Prema tom prerađenom i dopunjenom iskazu ova epizoda sa hapšenjem je imala ovakav tok: “Krenuo sam ka automobilu kojim je trebalo Lenjin da ode. Čuo sam tri reska zvuka, za koja nisam mislio da su revolverski hici već običan zvuk motora.
Zatim sam ugledao Lenjina kako leži nepokretan, licem prema zemlji. Shvatio sam da je na njega izvršen atentat. Čoveka koji je pucao na Lenjina nisam video. Povikao sam: “Dr’žte ubicu druga Lenjina!”.
(Nastaviće se)