Osveta studenta

POKLIČEM “Drž’te ubicu druga Lenjina”, zamenik komesara Pete divizije Batulin - prema iskazu datom islednicima - potrčao je ka Serpuhovki. “Dotrčavši do takozvane Strelke video sam pored drveta ženu s tašnom i kišobranom u rukama, koja je svojim čudnim ponašanjem privukla moju pažnju. Imala je izgled čoveka uplašenog i ulovljenog.”
Upitao sam ženu kako se tu zadesila, a ona je odgovorila: “Zašto vas se to tiče?” Tada sam joj naredio, pretresavši je i uzevši njenu torbu i kišobran, da pođe sa mnom. Usput sam je upitao: “Zašto ste pucali na druga Lenjina?” Na to je odgovorila: “A zašto vam je to važno da znate?” To me je konačno uverilo da je ona pucala na Lenjina. Posle toga sam je još jednom upitao: “Jeste li vi pucali na druga Lenjina?” Na to je ona odgovorila potvrdno, odbivši da kaže po čijem nalogu.
Batulin nije bio siguran da je čuo ispaljene hice, ali je, oslonivši se na svoju intuiciju, zaključio da je na Lenjina izvršen atentat i, suprotno Stepanu Gilju, nije smatrao prioritetnim zadatkom da ukaže pomoć ranjenom vođi već da uhapsi atentatora. I tako se on, među hiljadu i po sumnjivih duša, nepogrešivo opredelio za pravu!
Zamenik komesara Pete pešadijske divizije nije imao nikakvo ovlašćenje (sem onog koje je sam sebi dodelio) da ispituje, pretresa i hapsi građane. Za tu rabotu bili su isključivo nadležni pripadnici partijske policije, zloglasni čekisti.
Na tom navodnom priznanju koje je uhapšena žena dala Batulinu izvešće se kasnije dokaz o njenoj krivici - iako se samo priznanje čak i u sovjetskoj Rusiji nije smatralo dokazom - i to će je koštati glave.
Tog tmurnog pretposlednjeg dana avgusta 1918. godine u Moskvu je stigla vest da je u Petrogradu, u holu zgrade Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova Petrokomune, koja je bila glavni štab tajne policije i smatrala se neosvojivom tvrđavom, ubijen njen predsednik i komesar za unutrašnje poslove Severne oblasti Mojsije Solomonovič Uricki. Pravnik po obrazovanju, Uricki je imao krvave ruke do lakata i spadao je u red najbezobzirnijih boljševika.
Atentat na njega izvršio je dvadesetogodišnji student, pesnik, Leonid Kanigiser, koji je, uprkos jakom obezbeđenju, uspeo nekako da uđe u zgradu, da ga sačeka i ubije. On je potom mirno izišao iz zgrade i najverovatnije ne bi ni bio otkriven da se odmah umešao među prolaznike. Ali, on je hteo da se vrati kući nonšalantno kao što je i došao - na motociklu. Uhapšen je na Dvorcovskom trgu, dok je panično tragao gde je parkirao motocikl.
O motivu ovog ubistva postoje dve verzije - jedna, čini se, prava i druga - združena. Po prvoj, Kanigiser je hteo da osveti smrt svog druga i ubio je policijskog prvaka Urickog, koji je potpisao nalog da se ovaj strelja.
Iza druge stoje dva najljuća politička protivnika tog vremena - eseri i boljševici. Prvi su tvrdili da je to bilo njihovo delo ne bi li tako poboljšali rejting, a drugi da bi optužili svoje rivale da nisu ništa drugo do banda ubica. Koliko se zna, atentator Leonid Knigiser nikada nije bio član partije esera.
Čim je vest o ubistvu Urickog stigla u Moskvu, u Petrograd je otputovao Feliks Đeržinski, ministar unutrašnjih dela, kome su bile potčinjene sve policijske snage u zemlji, da se lično pozabavi istragom. A kako i ne bi? Bio je to drugi visoki boljševički funkcioner koji je ubijen u Petrogradu za nešto više od mesec dana. Pre Urickog smrtno je stradao u atentatu V. Volodarski, narodni komesar zadužen za štampu, propagandu i agitaciju. Njega su zbilja ubili eseri, pa nisu morali da se kite tuđim krvlju umrljanim perjem.
Postojao je još jedan razlog, znatno presudniji, što je Đeržinski odlučio da napusti Moskvu. Time je sebi obezbedio alibi za sve ono što će se tog dana dogoditi Vladimiru Iljiču Lenjinu u dvorištu Zavoda Miheljson, uključujući i sve propuste koje će načiniti njegova služba nakon atentata.
(Nastaviće se)