Usamljeni vođa

ZAPREPAŠĆUJE da vođu Oktobarske revolucije, koji je uz to bio i šef države, niko nije dočekao u zavodu "Miheljson". Da sve bude čudnije, Lenjin je došao i bez ličnog obezbeđenja. Ali, on nije "banuo" u zavod bez ikakve najave. O njegovom dolasku su bili obavešteni i organizator mitinga i fabrički komitet.
Organizator mitinga, Moskovski komitet, nije poslao obezbeđenje, iako je na to bio obavezan. Zatajio je i fabrički komitet, koji je mogao, kad je video da nema obezbeđenja, da "skrpi" kakvo-takvo od aktivista. Ali, ni on nije preduzeo ništa. I sve se to dogodilo u danu kada je ubijen Uricki, u sedištu Čeke, okružen policajcima, i kada je Moskovski komitet procenio da "opšta atmosfera" nije dobra.
Da li je takav nemar bio uobičajena praksa? Ni govora! U toj istoj fabrici, kada se Lenjin obraćao radnicima samo meses ranije, 28. juna, obezbeđenje je bilo povereno vojnom komesaru, načelniku garnizona Zamoskvoreckog rejona, Blohinu. On je, naoružan do zuba, sačekao i pozdravio vođu, "po vojnički", raportom. Zatim je sa svojim crvenoarmejcima ušao sa njim u salu i svi su se popeli na podijum. Okruživali su ga tokom čitavog govora i ispratili potom do ulaska u kola, gde je dalju brigu o njemu preuzelo njegovo lično obezbeđenje. To je bio "standard" koji 30. avgusta nije poštovan. Zašto? Da li je to bila sabotaža? Ili, možda, nešto drugo?
Žena koju je uhapsio zamenik komesara Pete pešadijske divizije Batulin i koja mu je, navodno, priznala da je pucala na Lenjina u zavodu "Miheljson", krenula je sa njim u Vojni komesarijat u Zamoskvoreckom. On nije morao da primeni silu jer se nije opirala.
Posle uobičajene administrativne procedure, nju i njene stvari su temeljno pretresli. U pretresu su učestvovale tri žene - Z. Legonjka, D. Bem i Z. Udotova. O tome je ostavila pisano svedočenje Zinaida Udotova: "Svukli smo je do gole kože i pregledali sve njene stvari do najsitnijih pojedinosti. I pored brižljivog pregleda, ništa nije nađeno."
Svedočenje D. Bem bilo je identično ovom.
Dan kasnije, 31. avgusta, o tome je dala svoj iskaz i Zinaida Ivanova Legonjka: "Za vreme pretresa, ja sam, prema dobijenom rasporedu od druga Đakonova, stajala na vratima s revolverom na gotovs... Pretres je bio temeljan... pregledali smo njeno golo telo između nogu, ispod pazuha. Ali, bez obzira na svu temeljitost, ništa nije nađeno."
Fani Kaplan je potom odvedena u kancelariju gde su je čekali islednici - predsednik Moskovskog tribunala A. M. Đakonov i član kolegijuma VČK A. J. Beljenki. Pred njima se nalazila žena za koju bi bilo neučtivo reći da je bila ružna, ravnih grudi, s velikim ušima, impozantnim i grbavim nosom i sa nenormalno visokim vratom. U njenim očima nisu se ogledali na strah ni nervoza. Na krajnje neprijateljsko i preteće držanje islednika i čekista, u kožnim kaputima i sa "mauzerima" za pojasom, nije se obazirala. Oni za nju nisu bili ništa strašniji od dželata kakve je već viđala u carskom zatvoru.
U Zamoskvorecokom vojnom komesarijatu su obavljena dva saslušanja, na kojima je navodno Fani Kaplan priznala ono što je već rekla Batulinu - da je pucala na Lenjina u zavodu "Miheljson".
Tvrdnja da je ona pucala na vođu proletarijata, bez ičijeg nagovora i ičije pomoći, temelji se na zapisniku koji je ona odbila da potpiše, svakako ne zato što se slagala sa konstatacijama koje su se nalazile u njemu. Umesto nje, potpisali su ga Batulin, Pjotrovska i Uvarov, koji su se islednicima našli "pri ruci".
Posle ovog drugog, takođe kratkog saslušanja, koje je okončano u 22.30, odlučeno je da se Fani Kaplan prebaci iz Zamoskvoreckog vojnog komesarijata u glavno sedište političke policije, u zloglasnu Lubjanku, od čijeg je pominjanja građane podilazila jeza.
(Nastaviće se)