Život ili smrt

PREMA zapisnicima, sačinjenim za vreme saslušanja Fani Kaplan, ispada da je ona u boljševicima vrlo brzo prepoznala izdajnike revolucije i socijalizma i da je došla do zaključka da se protiv njih treba boriti na život i smrt, a da su u jednoj takvoj borbi sva sredstva dozvoljena.
Na ideju da ubije Vladimira Iljiča Lenjina, kao najodgovornijeg za ove izneverene ideale po njenoj proceni, Fani Kaplan je došla u februaru 1918.
Ona je nešto kasnije došla u Moskvu zarad ostvarenja tog cilja. Veoma brzo našla je put do nevelike tajne družine esera, koji su imali iste stavove. (Za razliku od Fani oni su jedino bili u dilemi koga pre ubiti: Lenjina ili Trockog?) Rukovodilac ovog borbenog odreda partije esera bio je ilegalac i terorista G. I. Sejmenov.
Posle prva dva saslušanja u Vojnom komesarijatu, Fani Kaplan je, na insistiranje zamenika predsednika Čeke J. Petersa, prebačena u istražno odeljenje zatvora u Lubjanki. Tamo je saslušavana još četiri puta.
Prvo saslučanje u Čeki obavio je narodni komesar pravde D. Kurski. Prema zapisniku, Fani Kaplan je izjavila:
“Došla sam na miting u osam časova. Ko mi je dao revolver, neću da kažem. Nikakvu železniču voznu kartu nisam imala. U Tomilinu nisam bila. Nikakvu pristupnicu sindikalnom savezu nisam imala. Ja odavno ne radim. Odakle mi novac, neću da kažem. Već sam rekla da je moje prezime Kaplan već jedanaest godina. Pucala sam iz uverenja... Nisam čula ništa o terorističkoj organizaciji koja je povezana sa Savnikovom. Neću o tome da pričam. Da li sam imala poznanike među uhapšenim, ne znam...”
Ovaj zapisnik Fani Kaplan odbila je da potpiše.
Najveći deo odgovora koje im je Fani Kaplan dala i koji su ušli u zapisnike mogu da se svedu na dve rečenice: “Neću da vam kažem” ili “Ne znam”. Inače, zapisnik je prepun izraza poput “neki čovek”, “neko je rekao”, “oni koji su to videli”, “oni koji su se tu zatekli”, “prema kasnijoj priči” (neidentifikovanih očevidaca)... Policija se uopšte nije potrudila da bilo koga od njih identifikuje i sasluša.
Preveliku revnost policija je pokazala na drugoj strani. Odmah posle atentata čekisti su upali u englesko poslanstvo i pretresli ga od podruma do tavana, verujući da je tu štab zaverenika.
Tokom noći 1. septembra u Moskvi je uhapšen britanski konzul Brus Lokart. Čekistima je bilo veoma stalo da dokažu tezu presednika VCIK-a Jakova Mihailoviča Sverdlova da iza atentata stoje Francuzi i Britanci. Posle dugog saslušavanja, Lokarta su u šest ujutro na silu odveli u ćeliju u kojoj se nalazila Fani Kaplan. Ali, njihovom razočaranju nije bilo kraja. Njih dvoje ne samo da nisu bili saučesnici u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, nego se pre toga nikada nisu sreli.
Mnogo godina kasnije Lokart je u svojim memoarima opisao taj susret sa Fani, kao i utisak koji je ona tom prilikom ostavila na njega. Njemu je odmah palo u oči njeno neprirodno ponašanje. Za vreme tog kratkog susreta registrovao je kod nje niz reakcija koje “ne priliče ljudima zdrave psihe”!
Robert Brus Lokart je ostavio i svedočenje u svojoj knjizi “Istorija iznutra” i o tome kako je Fani Kaplan izgledala u to vreme:
“Bila je odevena u crno. Crna kosa, crne oči... Njeno bledo lice, sa jasno izraženim jevrejskim crtama, bilo je neprivlačno. Moglo joj je biti između 20 i 35 godina.”
Posle ovog razočaravajućeg suočavanja, čekisti su, na intrvenciju narodnog komesara za spoljna pitanja Čičerina, pustili Lokarta. Protiv njega je povučena optužnica, a njih dvoje kasnije više niko nije ni spominjao u vezi sa atentatom na Lenjina. Ali, politička šteta koja je bila načinjena više se nije mogla ispraviti. Sovjetske vlasti su, najverovatnije na insistiranje Jakova Mihailoviča Sverdlova, koji je ovo svoje “otkriće” brzopleto do maloumnosti plasirao u prvom saopštenju, već uputile britanskoj vladi zvaničnu notu i ona se više nije mogla povući, pa su tako i onako loši odnosi između Londona i Moskve postali znatno gori.
(Nastaviće se)