Pucala dvojica

 
KOLIKO je političkoj policiji zaista bilo stalo da sa svoje strane, profesionalno, otkrije šta se zbilo 30. avgusta uveče u dvorištu Zavoda Miheljson, kada je Vladimir Iljič Lenjin, predsednik Saveta narodnih komesara, “za dlaku” izvukao živu glavu, najbolje svedoči podatak da je svoja dva inspektora uputila tamo tek tri dana kasnije, 2. septembra, kada su mnogi tragovi već bili uništeni. Činjenica da je saopštenje o zločinu, broju atentatora i podršci iz inostranstva prethodilo hapšenjima, pa čak i samom atentatu, takođe govori za sebe.
Ekipi inspektora, koju su činila samo dva člana - Jakov Jurovski i V. Kingisep, pridružili su se i Lenjinov šofer Stepan Gilj kao jedini svedok (iako je bilo bar još desetak drugih očevidaca koji su se nalazili na istoj udaljenosti od Lenjina kao i on kada je izvršen atentat) i upravnik fabrike Ivanov.
Za šefa ove nevelike ekipe proglašen je Jakov Jurovski, koji, uzgred, nije ni bio član istražne komisije. Njega je “imenovao” predsednik VCIK-a Jakov Mihailovič Sverdlov, nimalo slučajno. Oni su bili partijski pajtaši još iz konspirativnih vremena, kada je Sverdlov rukovodio Uralskim oblasnim komitetom. U junu mesecu 1918. godine, na insistiranje Sverdlova, Jurovski je bio postavljen za komandanta straže u “kući od posebnog značaja” u Jekaterinburgu, u kojoj su bili zatočeni bivši ruski car Nikolaj II, njegova supruga, njihovo petoro dece, lekar dr Botkin i četiri člana posluge, koji su izrazili spremnost da ostanu u službi Romanovih do sudnjeg dana.
Taj dan je došao brže nego što je bilo ko od njih mogao i da pretpostavi. U noći između 16. i 17. jula streljani su u suterenskoj prostoriji kuće u kojoj su bili zatvoreni. Streljačkim odredom je komandovao Jakov Jurovski, koji je, posle streljanja, revolverskim hicima dokrajčio one koji su bili samo ranjeni. Krvavi posao je obavio tako dobro i savesno da je Sverdlov odlučio da ga nagradi time što ga je pozvao u Moskvu i postavio za savetnika u Čeki.
Kao što se i moglo pretpostaviti, komisija je došla do zaključka koji je bio identičan “otkrićima” Jakova Sverdlova, koje je izneo u svom prvom obraćanju javnosti u svojstvu predsednika VCIK-a i “dokazima” koji je u međuvremenu prikupila Čeka da bi potvrdila tu njegovu “dalekovidost”.
Ali, ta farsa je donela i jedno značajno otkriće, koje, doduše, tada nije moglo da promeni unapred trasirani tok stvari. Prilikom pretraživanja dvorišta, komisija je pronašla četiri čaure! Svi koji su se 30. avgusta zatekli u fabričkom krugu Zavoda Miheljson, kada je na Lenjina izvršen atentat, tvrdili su, sem jednog, nekog Novikova, esera, da su čuli tri pucnja. Otkud onda četiri čaure?
Kad su upoređeni meci izvađeni iz Lenjinovog tela, prvi 23. aprila 1922, prilikom operacije, i drugi, prilikom balsamovanja, ispostavilo se da su oni bili različiti baš kao i tada nađene čaure. I ove čaure i ti kuršumi su ukazivali da su u atentatu učestvovala dva revolveraša.
Prisetimo se da je Jakov Sverdlov u svom prvom obraćanju javnosti takođe tvrdio da su na Lenjina pucala dva atentatora, da je njihov identitet poznat i da su oba uhapšena! Na osnovu čega je mogao to da tvrdi - pre nego što se atentat dogodio?
Ako je Fani Kaplan bila jedan atentator, ko je onda bio drugi i ko je pogodio vođu?
Kao što se Jakov Sverdlov već sutradan odrekao svoje tvrdnje da su postojala dva atentatora, tako je i Čeka sa sličnom nonšalantnošću prešla preko nalaza svoje komisije da nađene čaure pripadaju mecima različitih kalibara. Što se Sverdlova ticalo, slučaj je za njega bio zaključen onog trenutka kada je Fani Kaplan, pod iznudom, priznala da je pucala na Lenjina. Bilo kakvi drugi dokazi mogli su, po njegovom rezonu, samo da uspore odluku da se u zemlji zavede već isplanirani “crveni teror” i on je to hteo da spreči po svaku cenu.

(Nastaviće se)