Ostaci bez traga

 DRUGOG septembra, kasno noću, Fani Kaplan je prebačena u Kremlj, gde je bila zatvorena u jednu prostranu podrumsku prostoriju, koja se nalazila ispod kabineta Jakova Sverdlova. Prema uputstvima koja je dobio od Avanesova, a ovaj od Sverdlova, Maljkov je oformio specijalni odred čiji je zadatak bio da čuva zatočenicu i onemogući bilo kome kontakt sa njom.
Ujutro narednog dana Maljkova je pozvao sekretar Avanesov i preneo mu nalog Jakova Sverdlova da strelja Fani Kaplan.
- Kada? - upitao je Maljkov ravnodušno.
- Sada, odmah - rekao je Avanesov. Posle kraće pauze upitao je Maljkova: - Gde misliš da bi bilo najbolje?
- Na stajanci oklopnog odreda, u slepoj ulici.
- Saglasan.
- A gde da je zakopamo? - upitao je Maljkov.
- To nismo predvideli. Moramo da konsultujemo Jakova Mihailoviča.
Svedočenje o ovom razgovoru ostavio je Maljkov u svojim memoarima koje je napisao uz pomoć sina Jakova Sverdlova. Iako su pojedini delovi njegovih sećanja, van svake sumnje, bili “frizirani”, nema razloga za sumnju da je ovo bio autentičan dijalog sekretara VCIK-a i komandanta Kremlja Maljkova.
Instrukcija koju je Maljkov dobio od Jakova Mihailoviča Sverdlova veoma je indikativna. Na Avanesovo pitanje gde da se sahrani Fani Kaplan posle streljanja, Sverdlov je, prema sećanju Maljkova, rekao jasno i glasno: - Nećemo je sahranjivati. Ostatke treba uništiti bez traga...
Tako je bilo postupljeno i u Jekaterinburgu, posle streljanja carske porodice. Autor tog varvarskog “izuma” bio je Jakov Jurovski, drug Jakova Sverdlova.
Maljkov će, po savetu Sverdlova, prihvatiti još jedno zločinačko iskustvo Jakova Jurovskog - pre streljanja narediće da se startuju motori teških kamiona kako bi se što slabije čuli hici.
Poslušni Pavel Maljkov je na početku slepe ulice, u kojoj je nameravao da strelja Fani Kaplan, preprečio jedno vozilo a ispred njega postavio dva latiša (zajednički naziv za sve ratne zarobljenike koji su učestvovali u Prvom svetskom ratu protiv Rusije a posle njene kapitulacije stupili u boljševičke redove), kako bi onemogućio pristup bilo kome dok on ne obavi “zadatak”. Načelniku oklopnih vozila je naredio da izveze nekoliko kamiona i da ih parkira u toj istoj ulici i da ostavi upaljene motore a da vozače potom vrati u kasarnu. Kada se još jednom uverio da će egzekucija proteći u najvećoj tajnosti, poslao je stražare da dovedu Fani Kaplan.
Ali, i pored svih mera koje je preduzeo, ubistvo Fani Kaplan nije ostalo nezapaženo. U slepoj ulici se neočekivano pojavio “pesnik revolucije” Damjan Bedni, koji je u to vreme uživao gostoprimstvo novih stanara Kremlja.
O tome kako se on tu našao postoje dve verzije. Po jednoj, saznao je, najverovatnije u kabinetu Jakova Sverdlova, da će biti streljana atentatorka na Lenjina. Druga je manje beslovesna - slučajno se tamo zadesio.
O pojavi ovog nezvanog gosta ostavio je svedočenje i Maljkov u svojim memoarskim beleškama: “Na moje iznenađenje tamo sam ugledao Damjana Bednog, koga je privuklo brundanje motora. Videvši me zajedno s Kaplanovim, Damjan je odmah shvatio u čemu je stvar... I ćuteći odstupio... No, pa šta! Neka bude svedok!”
Maljkovu se žurilo, kao i njegovom nalogodavcu Sverdlovu, da se streljanje obavi što pre i on je to učinio, reklo bi se, s neskrivenim ponosom, što se može zaključiti na osnovu njegove memoarske beleške;
- Kaznu sam izvršio ja, član partije boljševika, mornar Baltičke flote, komandant moskovskog Kremlja Pavel Dmitrijevič Maljkov lično.
On je ubio Fani Kaplan hicem iz revolvara. Oroz je povukao u 16 časova. Potom je, shodno instrukcijama koje je dobio od Sverdlova, njeno telo stavio u jedno metalno bure, u kojem se nalazio benzin, i u njega bacio zapaljeno palidrvce...
Zvanično, Fani Kaplan je streljana po odluci VČK, koja je u to vreme bila jedina nadležna za izricanje smrtnih kazni i pogubljenja. O tome je javnost bila obaveštena sutradan, 4. septembra, preko štampe.
(Nastaviće se)