Ratom na rat

ZAŠTO je Sverdlov poverio egzekuciju jednom amateru kakav je bio Maljkov kada je imao na raspolaganju iskusni "odred smrti" pri Čeki, koji bi taj krvavi posao obavio i profesionalnije i diskretnije? Odgovor je jasan: Čeka taj zadatak ne bi mogla da odbije, jer je bila podređenja VCIK-u, ali njeni rukovodioci, koji mu nisu bili naklonjeni, mogli su da odugovlače. A njemu se vraški žurilo.
Kao dan kada su boljševici u Rusiji zaveli "crveni teror", tokom kojeg će biti streljani bez suda, suđenja i ikakvog dokaza, kao i Fani Kaplan, aristokrate, intelektualci, sveštenici i lideri opozicionih partija, čiji tačan broj nikada nije utvrđen, obično se smatra 5. septembar 1918. Međutim, ideja o masovnom i bespoštednom obračunu sa svim protivnicima boljševičkog režima rođena je, najpre u Lenjinovoj glavi, krajem prethodne godine. Čekao se samo pravi trenutak da se on uvede.
Pretposlednji dan avgusta 1918. pružio je čak dva povoda - atentat na Urickog, predsednika petrogradske Čeke i ministra unutrašnjih poslova Severne oblasti, i atentat na ikonu boljševičke revolucije Vladimira Iljiča Lenjina - i ona se nipošto nisu smela propustiti.
Uvođenjenje "crvenog terora" najavio je tri dana pre oficijelnog stupanja na snagu Jakov Sverdlov, na sastanku VCIK-a, održanom 2. septembra, na kojem je doneta i odluka da se Fani Kaplan proglasi krivom i strelja.
- Nama su objavili rat, i mi ćemo odgovoriti ratom - rekao je on. - I što žešći bude početak, to ćemo pre stići do kraja.
Dekret o zavođenju "crvenog terora" doneo je Savet narodnih komesara RSFSR na sednici koja je održana tri dana kasnije, 5. septembra. Lenjin nije prisustvovao ovom sastanku, ali je bio prisutan njegov duh. Usvojeni su svi njegovi predlozi kako da boljševici sačuvaju vlast preko represije i masovnog terora.
Na tom sastanku je usvojen i jedan njegov izum - osnivanje koncentracionih logora. Lenjin je bio prvi koji se javno založio za izgradnju takvih "institucija", insistirajući pri tom na tome da se one podižu pored velikih gradova kako bi građanima uterivali strah u kosti i stalno ih opominjali na to da sa boljševicima nema šale.
Zvaničo "crveni teror" je ukinut 6. novembra te godine, ali nisu bila ukinuta streljanja i sve one druge "blagodeti" koje je Čeka dotle nudila svima onima koje je smatrala kontrarevolucionarima.
Pored ovog postojao je još jedan razlog zbog koga se Jakovu Sverdlovu žurilo da strelja Fani Kaplan i tako stavi tačku na ceo "slučaj". Što je vreme više odmicalo, sve je bilo više onih koji su smatrali da tu "nešto nije u redu". A šta to nije bilo u redu, najbolje je znao scenarista i režster ovog "slučaja" - Jakov Sverdlov.
Zahvaljujući njegovoj hitrini, do danas se nije saznalo ni ko su bili njeni saučesnici (ako je to uopšte bila ona) ni ko su bili naručioci.
Posle zvaničnog saopštenja, koje je donela "Izvestija" 4. septembra, da je Fani Kaplan streljana "odlukom VČK" (što nije bilo tačno), ni ona ni atentat na Lenjina više se nisu pominjali - sve do iznenadne smrti predsednika VCIK Jakova Mihiloviča Sverdlova 1919. godine. Taj mračni intrigant, koji je do guše bio upleten u najveću anticivilizacijsku boljševičku blamažu - ubistvo carske porodice - napustio je ovaj svet pod nerazjašnjenim okolnostima, kakve je obilno proizvodio tokom čitavog svog života. Prema oficijelnom saopštenju, prehladio se za vreme jednog mitnga, dok je govorio, i umro je od zapaljenja pluća. Po njemu, kao zaslužnom revolucinaru, Jekaterinburg je nazvan Sverdlovsk, u Moskvi mu je podignut spomenik, jedna od važnijih ulica dobila je njegovo ime...
Sudeći prema sačuvanim dokumentima, Vladimir Iljič Lenjin se začuđujuće brzo oporavio od rana koje su mu bile nanete 30. avgusta. On je već 16. septembra prisustvovao sednici CK, a uveče istog dana rukovodio je sednicom Saveta narodnih komesara.
(Nastaviće se)