Bolje bez vođe

LENjIN se vratio na posao pre nego što se oporavio od posledica atentata. Izgledao je loše, ali se niko nije usuđivao da mu predloži da nastavi rehabilitaciju. Učinio je to tek posle temeljnih i tajnih priprema Jakov Sverdlov. On je, prema svedočenju komandanta Kremlja Maljkova, pozvao jednog dana u svoj kabinet jednog od istaknutih moskovskih rukovodilaca i zamolio ga da mu u najvećoj diskreciji učini jednu uslugu. Pošto je u nekoliko navrata upozorio gosta da o tome ne treba niko ništa da zna, i dobio od njega uveravanja da će ostati nem kao riba, Sverdlov mu je ukratko izložio svoj ”problem”: neophodna mu je kuća, ne previše daleko od Moskve, ali veoma dobro i prirodno izolovana od ostalog sveta, u kojoj bi našao privremeno utočište Vladimir Iljič Lenjin dok se potpuno ne oporavi od posledica atentata.
Tak kada je takva kuća nađena - u Gorkom, na imanju bivšeg gradonačelnika Moskve Rejbolta - Sverdlov je, po svom starom dobrom običaju, najpre izokola počeo da ”obrađuje” Lenjina, a kad se uverio da ovaj tome ne pruža otpor, predočio mu je i ostale detalje koje je već bio utanačio.
I tako se Lenjin, prema sećanju Maljkova, obreo u Gorkom 24. ili 25. septembra i to zahvaljujući Jakovu Mihailoviču Sverdlovu, a ne Josifu Visarionoviču Staljinu, koga i danas prati hipoteka da je bio taj koji je odstranio vođu revolucije iz političkog života ne bi li se lakše dokopao položaja sekretara partije.
Briga Jakova Sverdlova za Lenjinovo zdravlje imala je, izgleda, i svoju pozadinu. Mnogi istražvači vide u tom humanom gestu samo dokaz više o postojanju zavere protiv Lenjina, u koju je spadao i atentat na njega, a da je to tačno, potkrepljuje se podatkom da su za vreme njegovog odsustva počele da kolaju priče čiji su protagonisti bili najviši boljševički rukovodioci, među njima i Sverdlov, da država i partija funkcionišu besprekorno i bez Lenjinovog učešća..
GovoreĆi 1. oktobra 1918. na zasedanju Moskovskog sovjeta, Lav Trocki je rekao bez ikakvog uvijanja: ”Za relativno kratko vreme, od trenutka kada je odjeknuo izdajnički pucanj na druga Lenjina do danas, položaj sovjetske armije je ojačao. Svakim danom sovjetska armija gigantskim koracima ide napred”. Zahvaljujući, dakle, njemu, a ne Lenjinu koji je bio smetnja!
Da se bez Lenjina može, pored Trockog, koji je u to vreme bio vrhovni vojni rukovodilac, smatrao je i Sverdlov, koji je posle atentata prigrabio sve najvažnije funkcije u državi, pa čak i Lenjinovu, da rukovodi (doduše naizmenično sa A. Rikovom) sednicama Saveta narodnih komesara.
Da bi produžio ovu punu izolaciju (u Gorkom su ga pored njega posećivali još samo Staljin, Đeržinski i Bonč-Brujevič) Sverdlov je naredio da se u Kremlju renovira vođin stan, iako ovaj to nije tražio. Lenjin je uspeo da se vrati u Kremlj tek krajem oktobra.
Događaj koji se zbio u dvorištu Zavoda Miheljson postao je odmah posle streljanja Fani Kaplan tabu tema i ostala je to i posle iznenadne i misteriozne smrti Jakova Mihailoviča Sverdlova 1919. godine.
Odmah posle procesa eserima, ova ”nezgodna tema” sasvim je iščezla sa stranica sovjetske štampe, da bi se neočekivano pojavila tek 1937. godine, za vreme procesa Buharinu. I onda je po nečijoj direktivi ponovo pala u zaborav.
Samo dva neposredna učesnika u ”slučaju Kaplan”, Lenjinov šofer Stepan Gilj i komandant Kremlja Pavel Maljkov, objavila su svoja sećanja na ovaj događaj, po odobrenju vlasti i uz njihovu ”stručnu” pomoć, s obzirom na to da su bili polupismeni.
Prvi ozbiljniji tekst na ovu temu, koji je odudarao od zvanične verzije, napisao je 1976. izraelski istoričar, inače ruski emigrant, Boris Orlov. Ali i posle tog njegovog teksta ostala je na snazi u Sovjetskom Savezu zvanična verzija - da je Fani Kaplan pucala na Lenjina i da je za svoje zlodelo platila glavom.
Prelom ja nastupio tek 1990. godine, kada je ”Komsomolska pravda”, podstaknuta pisanjem Orlova, objavila dva teksta koja su, dodatno, dovela u sumnju zvaničnu verziju.
Od tada pa do danas istoričari, istraživači i publicisti pokušavaju da argumentima dokažu da Fani Kaplan nije pucala na Lenjina i da je streljana, kako se to u narodu obično kaže, na pravdi Boga.     
(KRAJ)