Poslednja Božja karika

RAJSKA voćka u ženinoj ruci predstavlja početak istorije ljudskoga roda u vremenu i prostoru zemlje. Privlačni plod drveta „poznanja dobra i zla“ (1. Moj. 2. 17.), postao je prokletstvo Evinih i Adamovih potomaka, i trajna dilema njihovoga zemaljskoga života. Knjiga nad knjigama Biblija, ili Sveto pismo, jeste potresno svedočanstvo najpre „adaptiranja“ čoveka na novonastale uslove života na zemlji posle izgnanja iz raja, a potom njegovog rvanja sa Bogom, prirodom i samim sobom na „prokletoj zemlji“ (1. Moj. 3, 17), zbog greha i neposlušnosti. Uloga žene u drevnim biblijskim spisima samo je naizgled u drugom planu, ili impuls sa strane. Žena kao povod i uzrok u svim ključnim situacijama, u stvari, dominira biblijskom scenom.
Idiličnu sliku lepote i savršenstva Božje tvorevine, po biblijskom opisu, narušavala je tužna usamljenost prvoga čoveka Adama, jer se među svim stvorenjima ne nađe „drug prema njemu“ (1. Moj. 2, 20). Njegova usamljenička tuga ganula je i Stvoritelja: „I reče Gospod Bog: Nije dobro da je čovek sam. Da mu načinim druga prema njemu… I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je Adamu. Adam reče: Gle, eto kost od mojih kosti, i telo od moga tela. Neka joj bude ime Žena (Eva – čovečica), jer je uzeta od čoveka. Zato će ostaviti čovek oca svoga i mater svoju, i pripiće se uz ženu svoju, i biće dvoje jedno telo“ (1. Moj. 2, 18-24).
Tek ovim „dopunskim stvaranjem“ zabrujala je vaseljenska harmonija savršenstva i celovitosti. Žena je, dakle, stvorena kao poslednja karika u Božanskom stvaralačkom opusu, koja je dala dušu i smisao Adamovom svetu i njegovoj duhovnoj i fizičkoj egzistenciji. „I biće dvoje jedno telo!“ Čovek je celovito i celosno biće samo kao par – muškarac i žena. Snaga te veze izražena je potrebom da muškarac ostavi roditelje svoje, oca i majku, da se pripije, prilepi i spoji sa ženom i da sa njom i kroz nju ostvari svoju celinu i celovitost.

Kost kosti

STIHIJSKA snaga privlačnosti i vezanosti polova, koju je Tvorac udahnuo u ljudsku prirodu i biće čovekovo, muškarca i žene, nadvija se kao kob nad pitanjem i problemom njihovih rodnih odnosa: „Kost od moje kosti i telo od moga tela“ stvara neutoljivu potrebu za potpunim prisvajanjem, pripadanjem i ponovnim spajanjem. U odnosima muškarca i žene uvek postoji patološka potreba za posedovanjem. Kad bi se dublje analizirala istorija čovekovog trajanja i njegovih bezbrojnih i neprekidnih borbi, videlo bi se da je iza većine njih grčevita borba jednog za drugo, muškarca za ženu i žene za muškarca.
U ovom kontekstu moglo bi se postaviti i pitanje: šta bi bilo da Adam nije prihvatio Evin predlog i da nije jeo od zabranjenog ploda? Da li bi Eva sama bila isterana iz raja? I da li bi se Adamu, bez njegove Eve, raj ponovo pretvorio u pakao samoće i tuge? Ovako, Adam je zgrešio kroz Evu i Eva kroz Adama, jedno kroz drugo, jer su jedno, i kao takvima Tvorac otvara nadu da će se i spasti i očistiti prvorodnog greha i prokletstva, kroz Novu Evu – Presvetu Bogorodicu i Novog Adama – Gospoda Isusa Hrista, Spasitelja i Iskupitelja.
Prvi zalogaj zabranjenog voća sa „drveta poznanja dobra i zla“ otključao je duhovna i telesna čula Adama i Eve i rođena je prva emocija. Osetili su stid što su goli. To zacelo nije bio stid izazvan samo golotinjom tela, nego onaj dublji ljudski stid golotinje kao sirotinjstva i siromaštva, posramljenosti, poniženosti i straha zbog izneveravanja svoga Tvorca i kršenja njegove zapovesti. Pored stida, Adam i Eva su osetili snažnu privlačnost sopstvenih razlika u polovima, pa su nespretno pokušavali da svoju golotinju i sramotu, jedno od drugog, sakriju smokvinim lišćem.

Kult roditelja

PO svedočenju Biblije, naši praroditelji nisu imali poroda u raju. Tek kao izgnanici iz raja dobijaju decu, Kaina i Avelja. Tako su pod teretom Božje kazne postali roditelji, Adam prvi otac i Eva prva majka. Kain je bio prvi čovek na zemlji, rođen prirodnim putem, od muškarca i žene. Njegov mlađi brat Avelj, inače pastir, po svedočenju Biblije, bio je miliji Bogu, a možda i roditeljima, naročito majci Evi. Jer je kao mlađi bio ljubimac roditelja. To je izazvalo Kainov gnev i prvo ubistvo u Bibliji. „Kain skoči na brata Avelja i ubi ga“ (1. Moj. 4, 8). Biblija ne pominje Adama i Evu u sukobu njihovih sinova, niti njihove emocije i reagovanje povodom prvog bratoubistva. Tek kad je Eva rodila trećeg sina Sita, Biblija apostrofira Adamove reči: „Bog mi dade drugoga sina za Avelja, koga ubi Kain“ (1. Moj. 4, 25). Ma koliko ove reči zvučale prozaično i, na prvi pogled, samo informativno, one su ipak pune roditeljske tuge i sreće. Tuge za izgubljenim i sreće za dobijenim sinom. Adamove reči su pune dostojanstvene zahvalnosti Bogu, ali su istovremeno nemi izraz topline i bola. Evino reagovanje se ne pominje, ali se podrazumeva u Adamovim roditeljskim rečima i osećanjima.
Eva je rodila trećega sina, Sita, i o njoj u Bibliji više nema ni pomena. Stiče se utisak da je biblijski pisac posebno bio gnevan na nju smatrajući je kao glavnog krivca za isterivanje iz Raja. Što se Adama tiče, on je po Bibliji, „poživeo 930 godina, rađajući sinove i kćeri“ (1. Moj. 5, 4). Koliko je Eva živela i da li je Adam samo sa njom rađao sinove i kćeri, autor biblijskih tekstova to ne saopštava.
Među propisima i uredbama koje je Gospod preko Mojsija postavio između sebe i jevrejskog naroda na Sinaju, mnoge su i one koje se odnose na žene, na njihova prava i obaveze. U svetlu ovih pravila najbolje se sagledava slika života i statusa starozavetnih žena. Ono što je najtipičnije u Mojsijevom zakonodavstvu, jeste svetinja ljubavi prema roditeljima. Posle Gospoda, roditelji su najveća svetinja i, što je naročito važno, u propisima se ne pravi nikakva razlika između oca i majke: „Ko opsuje oca svoga ili mater svoju, da se pogubi; opsovao je oca svoga ili mater svoju, krv njegova na njega“ (3. Moj. 20, 9).
Majka je, dakle, uzdizana do nebeskih visina i njena uloga roditeljke izuzetno je poštovana. Naročito poštovanje i zaštitu imale su samohrane majke i udovice. Onome ko njih uvredi Mojsijev zakon preti žestokim kaznama. „Nemojte cveliti udovice i sirote. Ako li koju ucveliš u čemu god, i poviče meni, čuću viku njenu, i zapaliće se gnev moj, i pobiću vas mačem, pa će vaše žene biti udovice i vaša deca sirota“ (2. Moj. 22, 22-24).
(Nastaviće se)