Nismo imali prave saveznike

 NA promociji knjige “Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1914-1918” profesora dr Dragoljuba Živojinovića govorio je akademik Dobrica Ćosić. Njegovo izlaganje objavile su “Večernje novosti” pod opštim nadnaslovom “Otkrića” u kome se, ako su novinari korektno preneli njegovo izlaganje, kritički osvrnuo na mnoge ratne događaje koji su se najviše ticali učešća Srbije u Prvom svetskom ratu. U svojim “otkrićima” akademik Ćosić nije ništa spektakularno “otkrio”, o čemu već nisu pisali mnogi pisci koji su sebe predstavljali kao sledbenike jugoslovenske marksističke istoriografske škole posle Drugog svetskog rata, a koja je imala za cilj da u negativnom svetlu prikaže ratovanje Srbije u tom ratu i srpske vođe.
Daleko bi nas odvelo ako bismo sve što je rekao akademik Ćosić na toj promociji objašnjavali ili podvrgli analizi. Zato će ovom prilikom biti reč samo o nekoliko pitanja koja se ne mogu zaobići i ostaviti bez komentara.
U izlaganju akademika Ćosića o saveznicima Srbije u Prvom svetskom ratu, njihovoj pomoći Srbiji i srpskoj neblagodarnosti, valja odmah reći da države, koje se imenuju kao savezničke (taj se termin stalno koristi u našoj literaturi), nisu priznavali Srbiji status savezničke zemlje do poslednjeg pucnja u Prvom svetskom ratu u onom duhu koji je formulisan za savezničke zemlje u Londonskoj konvenciji od 14. septembra 1914. godine.
Od velikih sila Srbiju je priznala kao savezničku zemlju privremena demokratska vlada Rusije posle Februarske revolucije 1917. godine. Potom je, posle pobede boljševika u Oktobarskoj revoluciji, nova sovjetska vlada priznala Srbiju za savezničku zemlju i pozvala je da kao ravnopravni saveznik Rusije, učestruje na budućoj mirovnoj konferenciji.
Materijalna pomoć, koju su zapadne članice Antante isporučivale Srbiji u toku rata, pedantno je knjižena i do poslednjeg pfeniga i centa isplaćena do završetka rata. Prema tome, ta se “pomoć” ne bi mogla nazvati tim imenom već kao ratni zajam koji je vraćen uz odgovarajuću kamatu po završetku rata.

Poruka cinika

U POTPUNOM tekstu citiran je deo telegrama austrougarskog cara Franje Josifa nemačkom maršalu Makenzenu, koji je komandovao trojnom invazijom na Srbiju 1915. godine, sa zahvalnošću “za uništenje srpske vojske”. U istom tekstu akademik Ćosić je naveo ove reči britanskog ministra rata lorda Kičinera: “Da, sa Srbijom je, nažalost, svršeno.” Kakav cinik. Istina je, međutim, da je Makenzen srpsku vojsku proterao iz Srbije, ali je nije uništio. Za poraz srpske vojske i izgon iz zemlje u tuđinu poštenije bi bilo da je ostareli Franjo Josif, da je znao kako stvari stoje, za taj uspeh Makenzena odao priznanje lordu Kičineru.
Naime, kada su srpska vlada i vrhovna komanda u leto 1915. godine uvidele da ne mogu uveriti vlade Antante da se Srbija nalazi pred trojnom invazijom i da upravo od Bugara preti najopasniji udarac za srpsku odbranu, vojvoda Putnik je napravio plan da moćnom operativnom grupom od pet divizija prvog poziva pod komandom vojvode Stepe Stepanovića preventivnom ofanzivom prema Sofiji i u sadejstvu sa anglofrancuskim desantom u rejonu Dedeagača spreči bugarsku mobilizaciju, a zatim sve snage upotrebi za odbranu severnog fronta protiv nemačkih i austrougarskih armija.
Kada je lord Kičiner bio obavešten i upoznat o namerama Srba, on je plan srpske vrhovne komande nazvao neprijateljskim aktom u trenutku kada su navodno sile Antante upravo pripremale plan da spreče eventualni bugarski napad na Srbiju ako se Bugarska priključi centralnim silama. Insistirao je da Srbi povuku svoje trupe sa bugarske granice i da sve svoje snage koncentrišu za odbranu severnog fronta protiv nemačkih i austrougarskih armija, apelujući da srpske trupe izdrže u odbrani na severnom frontu bar 20 dana, dok engleske i francuske snage ne stignu i zaštite srpski istočni bok u slučaju da se Bugarske priključi centralnim silama.
Srbi su, za svoju nesreću, morali da poslušaju zahtev lorda Kičinera jer je od pomoći velikih sila Antante zavisila i dalja sudbina Srbije, koja je bila izložena napadu višestruko nadmoćnijih neprijateljskih snaga i čija je sudbina zavisila od pobede ili poraza Antante u tom ratu.
Zanimljivo je naglasiti da je plan maršala Makenzena (i feldmaršala Falkenhajna) predvideo da se sve srpske snage sa bugarske granice privuku na severni front i da tako ogole istočno krilo s tim što je Bugarima stavljeno u zadatak da posle nedelju dana nakon austro-nemačkog napada sa severa napadnu Srbiju duž cele istočne granice, da ugroze bok i pozadinu srpske vojske i u sadejstvu sa neprijateljskim snagama na severnom frontu prisile srpsku vojsku na kapitulaciju u centralnom delu zemlje. Kao što se da zaključiti, plan nemačkog komandovanja i zahtev lorda Kičinera srpskoj vrhovnoj komandi bili su toliko podudarni kao da su sastavljeni u jednom štabu. Oba plana, dakle, imala su, očigledno, za cilj ili posledicu da srpska vojska u najkraćem roku bude poražena.

Velika prevara

TO se, međutim, nije dogodilo blagodareći sjajnom komandovanju i upravljanju operacijama srpske vojske i vojvode Putnika, komandanata armija i svih srpskih oficira i nepokolebljivom držanju vojnika u odbrani svoje zemlje koji su, primenjujući taktiku elastične odbrane, uspeli da u duhu manevarske odbrane sačuvaju svoje snage intaktne i obezbede širok prostor za razvoj obećane pomoći za izvršenje protivofanzive na sever, i proterivanje neprijatelja iz zemlje slično kao što je to učinjeno u vreme Kolubarske bitke.
Kada je srpska vrhovna komanda početkom novembra shvatila da više ne može računati na obećanja o dolasku britanskih i francuskih snaga, jer ih više nije bilo moguće racionalno upotrebiti, odlučeno je 6. novembra da se okrene front za 180 stepeni i, umesto borbe za obezbeđenje zemljišta za dolazak i razvoj anglo-francuskih trupa za preduzimanje protivofanzive na sever, da krene u pravcu savezničkih trupa koje su se već iskrcale kod Soluna i delom snaga razvile se u Makedoniji, a to je značilo da je bilo neophodno da se probije neprijateljski front na jugoistoku, kako bi se došlo u neposredni dodir sa savezničkim trupama u Makedoniji.
O svojoj odluci srpska vrhovna komanda je odmah obavestila francusku i britansku vladu i glavnokomandujućeg generala savezničkih trupa u Solunu, generala Saraja, i saopštila da će otpočeti proboj u Makedoniju 11. novembra, u zoni planinskog fronta između končuljskog i kačaničkog tesnaca. Međutim, istog dana, kada je srpska vojska otpočela proboj u Makedoniju, 11. novembra francuska vlada Vivijanija naredila je generalu Saraju da odmah povuče sve svoje snage iz Makedonije u Solun.
Glavnokomandujući francuske vojske general Žofr i general Saraj smatrali su da bi to bio nemoralan akt da se savezničke trupe povuku u Solun u trenutku kada Srbi kreću u proboj da se spoje sa njima, umesto da im pomognu. Tada je premijer Vivijani odobrio Saraju da postupi po sopstvenom nahođenju. Saraj nije povukao trupe u Solun, kako mu je ranije bilo naređeno, već je svoje trupe zadržao na položajima duž Crne reke, ali bez ikakvih pokreta radi pomoći Srbima u proboju. Usled te prevare i velikog pritiska nemačkih snaga sa severa, prodor srpskih snaga u Makedoniji nije uspeo, pa je vrhovna komanda naredila da se bitka za proboj obustavi i sva srpska vojska koncentriše na Kosovu za odlučujuću bitku.

PROPAST
POTPUNO se proizvoljno prikazuje vojna pomoć zapadnih “saveznika” Srbiji tokom rata. Za njih bi se pre moglo kazati da su bili ratni partneri Srbije, ili da su bili u pitanju saveznički partnerski odnosi malog i dalekog ratnika bez preteranog tugovanja ako taj mali partner i propadne. Ima indicija (čak dokazivih) da im je bilo u interesu da Srbija čak i propadne kako bi se bez njene smetnje i učešća po završetku rata sređivala balkanska pitanja prema sopstvenom ukusu i njihovim imperijalnim ciljevima.

POMOĆ NAM NIJE STIGLA

NAŽALOST, obećana pomoć zapadnih velikih sila nije stigla. Ipak srpska vojska, vešto vođena i hrabro se odupirući višestruko nadmoćnijim snagama sa tri strane, uspela je da puna dva meseca hrabro odoleva pritisku udruženih neprijateljskih snaga do njenog postepenog povlačenja na Kosovo u potpunom redu i bez gubitaka ijedne veće jedinice od čete.

* * * * * *
NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Živojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritičke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, između ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, rakovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno različito tumačen i interpretiran, naišao je na burne reakcije među istoričarima, političarima i našim čitaocima... „Novosti“ tim povodom žele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio žrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedničkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoričare, političare, pisce, intelektualce, čitaoce - da zajedno pređemo taj dugi put, i da vidimo šta smo učinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.

Nastaviće se