Izbegnut je novi Kosovski boj

Pošto je Vrhovna komanda srpske vojske proučila sve okolnosti neophodne za vođenje odlučujuće bitke protiv nemačkih snaga na Kosovu, došla je do zaključka da se nisu složili osnovni elementi neophodni za novi Kosovski boj. Zato je doneta odluka da se trupe povuku na Jadran, pošto su vlade Francuske i Velike Britanije izjavile da će pripremiti sve za oporavak i preoružanje srpske vojske na primorju. U duhu tih obećanja doneta je odluka o povlačenju srpske vojske sa Kosova na Jadransko primorje.
Akademik Ćosić bez ustezanja naglašava da ne može da se divi državničkoj mudrosti predsednika Vlade Nikole Pašića i vrhovnog komandanta srpske vojske regenta Aleksandra Karađorđevića kao ni strategiji vojvode Putnika i vojvode Stepanovića za odluku o povlačenju na Jadransko primorje. Tu njihovu odluku Ćosić označava kao put u kolektivno samoubistvo, a svoju ocenu izriče s nekim neobičnim autoritetom.

Velika obmana

U zvaniČnoj nemačkoj istoriji rata piše da su saveznici poslali samo hranu i municiju Srbima na Kosovo, Nemci ih ne bi mogli potisnuti iz Srbije. Naime, posle neuspelog proboja u Makedoniju, sredinom novembra 1915. godine, kada je srpska vrhovna komanda uvidela da je utrošena sva artiljerijska municija i da je u provijantskim komorama ostalo hrane samo za nekoliko dana, zaključila je da je povlačenje na Jadran jedina solucija da vojska ne bude potpuno satrvena u neravnopravnoj bici na Kosovu.
”To je jedini bio put”, gde su ih, prema obećanjima francuske i britanske vlade čekali vojna zaštita, hrana i oružje, i povoljni uslovi za brzu reorganizaciju i pripremu da ponovo, uz pomoć savezničkih trupa i crnogorske vojske, stupe u borbu za oslobođenje svoje otadžbine.
Srpsko rukovodstvo našlo se, dakle, na Kosovu pred dilemom - kapitulirati i izgubiti državnu samostalnost, čiju obnovu kasnije niko ne bi podržao, ili nastaviti borbu, uz dotadašnje prijateljske zemlje, s nadom u njihovu pobedu i obnovu državne nezavisnosti. Nažalost, posle jezivog povlačenja srpskih trupa preko snegom zavejane i ledom okovane Albanije, ništa od onoga što im je obećano nisu zatekli na jadranskoj obali.
Štaviše, tada je nastalo dvomesečno zavaravanje od strane zapadnih članica Antante o njihovoj tobožnjoj rešenosti da se pomogne vernim i nesalomivim savezničkim trupama koje su - gladne, gole i bose - na umoru nastavile mučenički život u Albanskom primorju. U stvari, sve je to bila bezobzirna obmana. Nemački istoričar Herman Vendel, pišući o tim tragičnim danima za Srbe, kaže da Italijani, koji su imali obavezu prema Konvenciji iz maja 1915. godine da iz Italije u Albaniju prevoze brodovljem hranu, nisu ni zrno žita pružili gladnim srpskim vojnicima. Govorili su: ”Lešina se ne može oživeti”. Bili su srećni što se srpska vojska, u kojoj su gledali vođu južnih Slovena i svog rivala u njihovim imperijalnim pretenzijama na istočnoj obali Jadrana nalazi u tako kritičnom stanju. Srpska vojska zaista bi tada i propala da se na molbu regenta Aleksandra nije oglasio ruski car Nikolaj Drugi, koji je poslao depeše predsedniku Francuske Poenkaereu i engleskom kralju Džordžu Petom da će Rusija izaći iz rata ako se odmah ne spasi hrabra srpska vojska. Tada su sve zapadne članice Antante brzo našle brodove za prevoz srpske vojske na Krf, gde je nastavljeno masovno umiranje već obolelog ljudstva, ali i brzi oporavak preživelih, koji će uskoro činiti jezgro srpske vojske na Solunskom frontu. Na ovom ratištu Srbi su pune tri godine igrali najvidniju ulogu među savezničkim trupama.
U poslednjoj godini rata, 1918, srpska vojska odigrala je ključnu ulogu u proboju Solunskog fronta i dala ogroman doprinos okončanju Prvog svetskog rata. Po dolasku za glavnog komandanta savezničkih snaga kod Soluna, general Franše D'Epere, koji je prvi u jesen 1914. izneo ideju da rešenje svetske kataklizme treba tražiti na balkanskom ratištu, usvojio je u osnovi srpski plan proboja Solunskog fronta.
D'Epere je planirao da se u napad na snage Centralnih sila saveznički kontingenti uključe osam dana posle srpskog proboja fronta. Za prvi dan borbe on je ojačao srpsku vojsku sa dve savezničke divizije (artiljerijom i avijacijom). Mada Srbi nisu bili zadovoljni predviđenim rokovima o ulasku savezničkih kontingenata, ipak su odlučili da iskoriste pruženu šansu da probiju front neprijatelja i krenu u oslobođenje svoje napaćene otadžbine, koja je trpela strahovit teror okrutnog okupatora.

Bez priznanja

Ideju generala D'Eperea za ojačavanje srpske vojske podržao je francuski ministar inostranih poslova Pišon. U obraćanju predsedniku republike Poenkareu on kaže: ”Jedan srpski vojnik više, jedan francuski vojnik manje.” Ove reči nije potrebno objašnjavati. Sve ostalo je poznato.
Posle kapitulacije Bugarske 29. septembra 1918. narodna skupština Francuske objavila je deklaraciju u kojoj se kaže: ”Od danas je balkansko ratište glavno”. A nemačka vrhovna komanda je zaključila da, posle sloma Solunskog fronta ne postoje uslovi da se vojničkim putem obezbedi časno zaključenje mira, pa je postavila zahtev vladi da odmah zatraži primirje od neprijateljskih zemalja.
Tih dana londonski ”Mančester gardijan” je zaključio: ”Ma koliko bila velika uloga Francuza u pobedi, danas ceo svet misli na Srbiju”. Srpskom pobedom na Solunskom frontu i veličanstvenom ofanzivom na severu, uz asistenciju savezničkih trupa skraćena je još jedna godina ratovanja i patnji svih zemalja učesnica u ratu. To je ocena vojskovođa i jedne i druge neprijateljske koalicije.
Ali, veliku ulogu Srbije i srpske vojske vođe zapadnih zemalja brzo su zaboravile. Na proslavi prve godišnjice završetka Prvog svetskog rata Srbija nije ni pomenuta. Na isti način u zapadnim medijima prećutana je i uloga Srbije i srpske vojske prilikom proslave i obeležavanja 90. godišnjice savezničke pobede u Prvom svetskom ratu. O Srbiji nije bilo reči ni u medijima, ni na svečanostima u zapadnim metropoloma. Zaboravili su Srbiju kao da nije ni učestvovala u ratu.
Takvi su bili i ostali naši zapadni saveznici. Oni pred Srbiju neprekidno postavljaju nove i nove ucene kao da su rešili da od nje ne ostane ni kamen na kamenu. Sad su kod nas opet sve oči uprte u pravcu Evrope kao da je Srbija stigla s nekog drugog kontinenta. Srbija je uvek bila Evropa i u Evropi. Bila je to i pre stvaranja Evropske zajednice - po svojim obeležjima, kulturnim dostignućima i demokratskim institucijama. A to je upravo napisao Karl Marks u svom čuvenom članku objavljenom u njujorškom ”Herald tribjunu”, 1852. godine.
To bi trebalo opet pročitati. Marks je ponovo aktuelan.     

NEVIĐEN ZANOS
Srbi su u neviđenom zanosu probili neprijateljski front. Načelnik štaba nemačke 11. armije na Solunskog frontu general dr Peter Kirh za srpski proboj fronta rekao je: ”To je prvi prodor u tvrđavu rajha”. General D'Epere zapisao je: ”Već tada su se na horizontu videli zvonici Budimpešte.”

REGENT ALEKSANDAR KARAĐORĐEVIĆ: MALO PUŠAKA, MNOGO FRONTA
SRPSKA VOJSKA NA POLOŽAJIMA BEZ PREDAHA

DRAGOLjUB Živojinović u knjizi ”Nevoljni ratnici” piše da je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević od generala Morisa Saraja, komandanta savezničkih trupa, tražio da se smanji dužina srpskog dela Solunskog fronta. ”Da bismo ovoliki front održali”, kaže Aleksandar, ”morali bismo prevoditi iz III u I poziv starce skroz nesposobne”.
Opisujući stanje u kome se nalaze srpske divizije, on kaže: ”Vojnici u velikom broju boluju od mana srca i gotovo su svi propalih nogu od preteranog naprezanja. Usled toga javljaju se već samoubistva i slučajevi predaje, što može imati najteže posledice ako se što pre ne preduzmu potrebne mere.”
Prestolonaslednik Aleksandar konstatuje da je, prema broju pušaka, front koji drže Srbi, najduži, a srpske trupe nepravedno opterećene, i naglašava: ”Usled velikih fizičkih napora, moral naših vojnika počeo je da opada.” S obzirom na to da su se srpske divizije nalazile na prvoj liniji fronta, njihova zamena i odlazak na odmor nisu bili mogući. Za razliku od srpskih, kod savezničkih trupa smene su vršene redovno." Aleksandar zaključuje: ”Ima pojedinih srpskih divizija koje su od početka operacija neprekidno u prvoj liniji, bez ijednog dana smene.”     

* * * *

NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Živojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritičke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, između ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, rakovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno različito tumačen i interpretiran, naišao je na burne reakcije među istoričarima, političarima i našim čitaocima... „Novosti“ tim povodom žele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio žrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedničkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoričare, političare, pisce, intelektualce, čitaoce - da zajedno pređemo taj dugi put, i da vidimo šta smo učinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.

Nastavlja se