Istina mora na videlo

POLEMIKA koja se rasplamsala oko prigodnog govora akademika Dobrice Ćosića na promociji značajne knjige akademika Dragoljuba Živojinovića “Nevoljni ratnici - velike sile i solunski front (1914-1918)”, uglavnom se odnosi na vrednovanje naše prošlosti i više govori o nama danas, srpskim lutanjima i opštoj konfuziji, nego o događajima iz prošlosti.
Suština polemike je u srpskom iskustvu zajedničke države južnih Slovena, koja je, nažalost, tragična. Ono je bilo i ostaće još zadugo, predmet spora u Srbiji i među Srbima. Jedni misle da je Jugoslavija bila najbolje rešenje za Srbe i Srbiju i da su građani najbolje živeli u Titovoj Jugoslaviji. Drugi smatraju da su Srbi srušili Jugoslaviju, odnosno da su jedini i glavni krivci za njenu destrukciju.
Treći tvrde da je Titova Jugoslavija bila napravljena po kominternovskoj formuli o velikosrpskom ugnjetavanju, da je skrojena na štetu Srba i Srbije, po principu oslobađanja svih naroda i narodnosti od velikosrpskog ugnjetavanja. Drugim rečima, da su najpre svi narodi i sve narodnosti u Jugoslaviji namireni, a da je ono što je preostalo trebalo da bude Srbija. Hipoteka velikosrpskog hegemonizma, po komunističkoj predratnoj akcionoj paroli, posle rata, u Titovoj Jugoslaviji, stalno je visila nad srpskim narodom i njegovim rukovodstvom. Tako je obnovljena Jugoslavija na novim principima, stvorene su republike, a Srbija je sa dve pokrajine postala svojevrsna federacija u federaciji.
Uvek je zanimljivo razmišljanje kakav bi tok svetske, balkanske ili srpske istorije bio da je doneta drugačija odluka. To je piscima dozvoljeno i samo od njihove imaginacije zavisi koliko su zanimljivi. Ali, ta razmišljanja ne mogu da pretenduju na naučnost. Ona mogu biti i poželjna ukoliko podstiču na nova razmišljanja. Radi se, međutim, o prevrednovanju istorijskim događaja i fakata.
Istorija nije samo skup činjenica. Ona je i naš odnos prema njima, kao i pravo, pa čak i obaveza, da svaka generacija iz svoje istorije uzima i vrednuje ono što smatra vrednim, čime prevrednuje ili preispituje određene događaje. Komunisti, pritajeni ili prefarbani, to smatraju za nešto pogrešno i nazivaju revizijom i reviziponizmom. To, međutim, predstavlja legitimno, čak i poželjno kretanje nauke i govori o stanju u društvu u jednom trenutku.
Ali, nije nama primarni problem u prevrdnovanju sopstvene istorije, već u nedostatku elementarne rekonstrukcije događaja i procesa. Kad nemate činjeničnu, nespornu rekonstrukciju, to jeste događajnu istoriju, onda možete do mile volje proizvoljno zaključivati. To se posebno odnosi na snažnu ideološki opterećnu istoriografiju Drugog svetskog rata koja je manje-više svedena na glorifikaciju i propagandu jednog pokreta i ocrnjivanje svih drugih pokreta i ideja.
Taj refleks, gde na primer govorite o četničkim zločinima, koji su u nekim delovima Srbije odista bil užasni, a pri tom vam ne pada na pamet da pomenete ili istražite surove zločine antifašista na istim prostorima i na istim narodom, neće dati ni pravu sliku događaja, ni umiriti srpsku istoriju.

Na ravne časti

Pri tom, možete krivicu pripisati i caru Dušanu i caru Lazaru, jer je i on mogao da kapitulira pred Turcima, a ne da nam ostavi ep i mit koji nas proganja od kolevke pa do groba. Krivicu za srpski poraz danas mogli bismo pripisati i kralju Petru i njegovom sinu Aleksandru, i Pašiću i mnogim drugim. Ali, utvrđivanje njihove krivice nas savremenike ne oslobađa odgovornosti za događaje i procese koji se zbivaju danas i ovde.
Ako su naši preci grešili, zašto mi grešimo danas? Možete, naravno, tvrditi da su događaji iz 1918. godine direktno uticali na raspad Jugoslavije, ali pre će biti da su za razbijanje Jugoslvije 90-ih godina ipak krivi komunisti i njihovo vođstvo, a ne Pašić i kralj Aleksandar.
Zato Srbi moraju da otvore debatu, ozbiljnu i temeljnu, o svim temama i dilemama. Srbija nema šta da krije, nema koga više da pravda i nema čega da se stidi. Ona može da promeni stajne tačke, da preispituje, pa i prevrednuje i događaje i procese, ali pre toga mora da precizno rekonstruiše događaje i procese, a ne da izvodi zaključke na osnovu sopstvenih utisaka i fiksacija.
Srbija na kraju 20. veka, koji se uzima kao jugoslovenski, ipak je doživela potpuni poraz, njena politika je osuđena, a protagonisti te politike čame u Hagu, gde im se sudi kao Nemcima 1945. godine.
Naravno, u svakom porazu, odnosno za svaki poraz mora se tražiti krivac, bilo u nama, bilo u drugima, pojedincu ili grupama, političkim strankama ili eliti, ako se uopšte svi ljudi koji su se bavili politikom ili se njome danas bave, mogu nazvati elitom.
Bio greška ili obmana, Solunski front nije srpska stvar ni ideja. To je ideja Saveznika i njihova politička i vojna igra sa Grčkom i Bugarskom, oko uvlačenja ovih zemalja u rat na svoju stranu. Kad je Bugarska prelomila, dobivši povoljnija obećanja od Centralnih sila da uđe u rat, čime j Srbija sa tri strane bila opkoljena, a brojne neprijateljske trupe stajale na Drini, Dunavu i na granici sa Bugarskom, pokrenuta je akcija da se Srbima pritekne u pomoć iz pravca Soluna, tako što bi se aktivirao Savez sa Grčkom iz 1913.

Ostali sami

Tim Savezom bilo je predviđeno da u slučaju neizazvanog napada na jednu zemlju druga joj pritekne u pomoć sa 150 hiljada vojnika za vođenje zajedničkog rata. Kako Srbija nije mogla da ispuni ovaj uslov, to je Venizelos, grčki predsednik vlade, tražio od Saveznika, da oni daju svojih 150 hiljada vojnika, pa će Grčka stupiti u rat. Saveznici su to prihvatili i 3. oktobra 1915. godine, britanski i francuski odredi počeli su da se iskrcavaju u Solunu.
Iako je takav sled događaja izgledao povoljan za Srbe iz te akcije, nažalost, ništa nije proisteklo, što bi Srbima pomoglo. Pored toga, grčki kralj Konstantin bio je protiv ulaska Grčke u rat, a saveznici nesložni oko držanja Solunskog fronta. Britanci su smatrali da je on nepotreban, a Francuzi da ga treba uspostaviti. Kompromis je nađen, tako da je front ipak održan, ali nije bio obezbeđen dovoljan broj vojnika za podršku Srbima. Srbi su u napadu neprijatelja sa Dunava i iz Bugarske ostali sami.
General Moris Saraj, komandant savezničkih trupa na Solunskom frontu, sa 20 hiljada vojnika, pokušao je da pomogne Srbima sa juga, ali je brzo odbačen na polazne položaje. Tako je položaj Srbije bio beznadežan. Ostala je sama, suočena sa mnogrobrojnom okupatorskom vojskom.
Kad su 5. novembra Bugari zauzeli Niš i spojili se sa Mekenzijevim trupama, Srbi su se povukli prema Kosovu gde su godine 1389. njihovu moćnu srednjevekovnu državu uništili Turci.
Evo kako je te događaje opisao profesor L. Stavrijanos:
“Posle više od 500 godina, Srbi su se ponovo borili za nacionalni opstanak na istom istorijskom kosovskom razbojištu. Kako se neprijateljska vojska približavala, Srbi su morali da izaberu jedan od tri moguća puta: mogli su se predati i potpisati separatni mir, mogli su se prkosno boriti do kraja, kao što su to učinili i njihovi preci, ili su mogli pokušati da se povuku kroz planine Crne Gore i Albanije do jadranske obale, gde bi saveznički brodovi mogli prihvatiti preživele. Izabran je treći put i iz toga je proistekao jedan od velikih epova Prvog svetskog rata.
Srpsko povlačenje do jadranske obale tada je upoređivano sa slavnim marševima Ksenofama i Napoleona. Sa hiljadama izbeglica ispred sebe i nadolazećom zimom, srpska vojska se zaputila kroz gudure koje su se razdvajale od jadranskih luka. Neprijateljski bombarderi su ih napadali odozgo, a neprijateljski Albanci su nasrtali na one odrede koji su pokušavali da se probiju kroz njihovu zemlju. Ali najgori dušmanin bila je glad. Izgladnelost, zajedno sa hladnoćom, boleština i neprijateljskim napadima, odnela je 20 hiljada vojnika i nebrojene izbeglice.
Preživeli paćenici stigli su do Skadra, krenuli dalje do Drača, sa Austrijancima na plećima i najzad stigli do bezbedne Valone. Odatle ih je jedna flota savezničkih brodova prevezla na Krf. Do 15. aprila 1916. povlačenje se završilo, a do jula iste godine, srpska vojska od 125.000 odmorenih i ponovo opremljenih veterana bila je spremna da se vrati na front. Domovina je bila pod neprijateskom okupacijom, ali srpska stvar nije bila izgubljena”. Dakle, to je bio izbor pred srpskim političkim i vojnim rukovodstvom 1915. godine. Teško je reći da su pogrešili, jer su podjednako, ako ne i više, stradali i oni koji su ostali u otadžbini pod okupatorom.

NIŠTA NE TREBA KRITI
Smatram da Srbija nema više šta da krije, niti koga da štiti. Istinu, ma kakva bila, na videlo! A u porazu koji je snašao Srbiju krajem 20. veka, moramo se pitati ko je kriv za sve naše udese i sva zla, i kolika je naša krivica, ne samo za ono što smo činili, nego i za ono to nismo učinili.

* * * * *

NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Živojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritičke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, između ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, rukovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno različito tumačen i interpretiran, naišao je na burne reakcije među istoričarima, političarima i našim čitaocima... „Novosti“ tim povodom žele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio žrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedničkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoričare, političare, pisce, intelektualce, čitaoce - da zajedno pređemo taj dugi put, i da vidimo šta smo učinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.